Vladine i nevladine organizacije u Vašingtonu zapošljavaju čitavu armiju mladih ljudi koji pomažu funkcionisanje vlade, informišu izabrane zvaničnike i učestvuju u kreiranju politike.
Zgrada Kapitola je stara više od 200 godina. Članovi Kongresa u njoj, koji su ove godine prosečno stari 56 godina, su najstariji u istoriji Sjedinjenih Država. Ali, unutar tih vladinih zgrada, armija mladih ljudi je odgovorna za većinu dnevnih operacija u prestonici.
«Postoji izreka koja kaže da Vašington vode ljudi od dvadeset i nešto godina. I dok se ja ne bih baš složio da oni vode, svakako čine da mašina radi dobro i da sve bruji».
Čarli Keler je, kao zaposleni u Kongresu već veteran sa svojih 28 godina. On je radio za tri člana Kongresa, počevši kao stažista i zatim napredujući dalje. Sada je direktor za komunikacije za kongresmena iz Floride, Džini Braun Vajt.
«Kao veza kongresmena sa spoljnim svetom, sa novinarima, medijima i sa višim nivoima našeg naredbodavnog tela, moj posao je da budem upoznat sa politikom kongresmena, da radim sa zaposlenima zaduženim za pravnu regulativu, i da na najbolji način procenim kako da njena poruka stigne do birača».
Prosečna starost, skoro 10 hiljada stalno zaposlenih na Kapitol Hilu je 31 godina. Stotine, čak mladjih stažista takodje radi bez nadoknade, ili za nisku platu, otvarajući poštu ili odgovarajući na telefonske pozive. Tako je počeo i Džejkob Stefanik. On je sada dvadesetčetvorogodišnji viši saradnik za zakonsku regulativu pri Korporaciji za milenijumski izazov, koju je osnovao Kongres, a koja finansira pomoć za zemlje u razvoju.
«Oni su strastveni. Zaposleni ovde na Hilu rade produženo radno vreme, dolaze na posao oko 7 i 30 ujutru i rade do osam, devet uveče zato što veruju u svrhu onoga što rade».
On kaže da ti mladi zaposleni pružaju najvažniju pomoć vašingtonskim izabranim zvaničnicima.
«Oni ih upućuju u materiju, rade istraživanja i obraćaju im pažnju na detalje i pitanja koje treba naglasiti ili se na njih posebno osvrnuti. Tako da oni ne moraju da se pojavljuju u javnosti, na primer, na televiziji, ali iza scene su svakako uticajni».
Izvan vlade, tu su i hiljade drugih mladih ljudi u Vašingtonu koji rade za neprofitne grupe, političke organizacije i centre za istraživanje. Dvadesetčetvorogodišnja Pakistanka, Faiza Rašid, proučava pitanja Južne Azije kao mladji saradnik u Karnegijevoj zadužbini za medjunarodni mir. Ona kaže da je uprkos godinama, njeni nadredjeni shvataju ozbiljno.
«Čak i kada odem na sastanak kako bi ih uputila u nešto što treba da kažu oni me pitaju šta mislim. Pre bilo čega, kakvo je tvoje mišljenje? I kada sam prvi put bila na brifingu, bila sam prijatno iznenadjena. Oni stvarno obraćaju pažnju na moje mišljenje».
Ona, i mnogi kao ona u Vašingtonu, prihvataju poslove za koje je potrebno veliko angažovanje, produženo radno vreme i male plate, zato što kažu da uživaju u poslu.
«To iznenadjuje, jer je i moj otac rekao da je nešto veoma pogrešno ukoliko toliko uživaš u svom prvom poslu. On kaže da ako želiš zaista da budeš uspešan u životu treba da promeniš najmanje pet ili šest poslova».
U Vašingtonu se poslovi često menjaju. Većina mladih zaposlenih u Kongresu odlaze posle nekoliko godina i stalno ih zamenjuju mladji željni da rade. Medjutim, samo nekoliko ljudi napravi od tog posla karijeru, i to iz istog razloga koji ih je prvi put privukao tome.
«Politika je buba koja vas ujede i udje vam pod kožu i dok ne ode morate stalno da se češete».
Čarli Keler kaže da je srećan na svom sadašnjem poslu. Ali, na duge staze, on će možda da se kandiduje za položaj i da čak postane jedan od onih starijih političara na vrhu vlasti.