Suzbijanje takvih bolesti se često smatra medicinskim problemom koji treba da se reši u laboratoriji. Ali ljudski faktori, kao što su rat, siromaštvo i politika, mogu da budu podjednako važni prilikom određivanja obima i brzine širenja neke bolesti. Kada se nadležni za zdravstvo bore da zaustave širenje neke zarazne bolesti, istovremeno moraju da se uhvate u koštac i sa siromaštvom. To je zato što više od polovine stanovništva planete živi u siromaštvu i opstaje sa manje od 2 dolara dnevno.
Siromaštvo i bolest su povezani u jedan zatvoreni krug, kaže Stjuart Parkinson, stručnjak iz Međunarodne službe za stanovništvo, koja radi na poboljšanju zdravlja u zemljama u razvoju.
«Osobe sa malo novca ne mogu da biraju gde će da žive. Može se dogoditi da moraju da žive u slamovima sa otvorenom kanalizacijom. Tu su mnogo podložnije infekcijama. I s obzirom da se često razboljevaju, njihov imuni sistem je u toj meri razoren da su mnogo podložnije novim infekcijama. To je situacija u kojoj se sve sabira da bi se stvorila savršen kovitlac, a biti siromašan znači da ne možete da mu se oduprete», kaže Parkinson.
U siromašnim oblastima, zdravstvena zaštita je često neuspešna, kaže Džoksel Garsija, zamenik direktora Panameričke zdravstvene organizacije.
«Ako nemate primarnu negu, ako nemate bolničare i lekare, ako nemate infrastrukturu za stvaranje sistema koji se odnose na zdravstvo, onda ne možete ni da se održite», kaže doktor Garsija, dodavši da i ratovi doprinose širenju bolesti, jer često stvaraju veliki broj izbeglica, koje se – kako kaže – kreću od grada do grada, ili od zemlje do zemlje i tako nose sa sobom podložnost nekoj bolesti koja možda i nije prisutna u toj drugoj zemlji.
«Takođe, verovatno nije slučajnost što je velika epidemija španske groznice 1918, bila povezana sa kretanjem trupa u Evropi i što je posebno pogodila Sjedinjene Države, jer je to bilo vreme američkog uključivanja u rat, a kretanje trupa napred–nazad je stvorilo velike mogućnosti za zarazu», kaže Parkinson.
To je bilo na završetku Prvog svetskog rata, a sama epidemija je ubila veći broj ljudi nego što je umrlo u celom ratu – procenjuje se da je samo od epidemije pomrlo 20 do 40 miliona ljudi.
Gde su vojnici i sukob, tu su i prostitucija i silovanje. To je dovelo do brzog širenja side u mnogim afričkim zemljama.
Sukobi utiču na širenje bolesti i na druge načine, kaže Džozef Maloun, direktor programa američke mornarice za otkrivanje globalnih infekcija.
“Osnovne usluge, kao što su pijaća voda i pristupačna hrana, ugrožene su u slučaju nekog većeg konflikta i uopšteno uzev infrastruktura zdravstvene zaštite i dostupnost lekova su smanjeni gde god da je sukob, pa čak i eventualne dostupne rezerve mogu da budu iskorišćene za nešto drugo”, objašnjava Maloun.
Ponekad u sve to može da se umeša i politika.
«Mnoge zemlje koje trpe zbog side, na primer, ne žele javno da saopšte da je virus HIV tu, jer strepe da bi to moglo da utiče na turizam, a time i na nacionalni dohodak. Prema tome, ima mnogo faktora koji negativno utiču na javno zdravlje, koji imaju političke, a ne zdravstvene implikacije. Ako ne priznate da postoji bolest, vi je ne suzbijate. A ako je ne suzbijate, ona se širi», kaže Parkinson.
Napore da se bolest suzbije ponekad podriva i lokalna politika i korupcija. Na primer, Globalna fondacija za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije, koju je stvorila Grupa 8, nedavno je suspendovala finansijsku pomoć Ugandi - kada su se pojavilii dokazi da je vladina agencija zloupotrebila novac za pomoć. Uganda je dobila 45 miliona dolara, od 201 miliona koliko je izdvojeno za tu zemlju u dvogodišnjem periodu. Nadležni za zdravlje upozoravaju da je svet već uveliko zreo za smrtonosnu epidemiju nekog gripa, sličnu onoj 1918. Ukoliko bi se to dogodilo, agencije za javno zdravlje će morati da se uhvate u koštac ne samo sa medicinskim pitanjima, nego i sa trostrukom opasnošću - od siromaštva, rata i politike.