Nezavisni politički analitičar, Džon Zavales, u razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem osvrnuo se na saopštenje izaslanika UN, Kaja Ejda, u kome je izražena velika zabrinutost zbog nesprovodjenja standarda na Kosovu, posebno kada je reč o povratku srpskih izbeglica i decentralizaciji.
Zavales: Saopštenje izaslanika UN za Kosovo Kaja Ejdea o nesprovodjenju standarda i slaboj bezbednosti i skoro nepostojećem povratku manjina na Kosovu svakako nije iznenadjenje i ukazuje na nespremnost političkog rukovodstava u Prištini da saradjuje i na potrebu daleko većeg progresa pre nego što bi on mogao da preporuči razgovore o statusu. Medjutim, on je takodje ukazao na ohrabrujuće znake, na spremnost premijera Srbije, Koštunice, i premijera Kosova, Kosumija, da u bliskoj budućnosti počnu direktne razgovore. Ono što je kritično u vezi sa tim jeste tema tih razgovora, a njihov uspeh će zavisiti od angažovanosti konktak grupe i medjunarodne zajednice. Beograd treba da insistira da se predlog vlade Srbije o ”visokom stepenu autonomije, ali ne i nezavisnosti” razmotri na istoj osnovi kao i albanski zahtev za nezavisnost, što do sada nije nagovestio ni UNMIK ni Vašington. Dakle, reč je o jednakom tretmanu. Odbijanje razmatranja svih opcija na pregovorima, uključujući autonomiju, pruža indikaciju da vlasti u Prištini ne prilaze razgovorima na ozibljan i odgovoran način. Pored toga, ti razgovori će biti korisni samo ako se vode licem u lice, a ne putem takozvane “leteće diplomatije” koja bi imala suprotan efekat i doprinela odlaganju donošenju odluka i jačanju čvrstorukaša i nepopustljivih elemenata.
Glas Amerike: Nakon vaše nedavne posete Beogradu kako bi ste definisali raspoloženje u Beogradu o Kosovu i stav vlade Srbije prema razgovorima o budućem statusu te pokrajine?
Zavales: Ja sam se u Beogradu sastao sa predstavnicima vlade Srbije -- predsednika Srbije Tadića, premijera Koštunice, ministarstva spoljnih poslova, predstavnicima nevladinih organizacija i novinarima. Svi funkcioneri sa kojima sam se sastao imali su isti stav o Kosovu, kojim se podržava teza “ više od autonomije, manje od nezavisnosti” i izrazili razočarenje zbog skoro nepostojećeg povratka srpskih izbeglica, kao i potrebu za decentralizcijom. Interesantno je primenti da dosta gradjana u Srbije ima pesimističan stav o Kosovu smatrajući da je Vašington već odlučio konačni statusa Kosova, i da Evropa neće imati volje ni sposobnosti da se tome suprotstavi. Rekao sam im da je politička dinamika Vašingtona daleko složenija od toga, imajući na umu da je broj američkih političara koji su apsolutno predani nezavisnosti Kosova relativno mali, a to su uglavnom članovi prethodne administracije i neki članovi Kongresa. Daleko je veći broj političara i uopšte gradjana koji su navedeni da veruju da je nezavisnost neizbežna ili lakša opcija za povlačenje američkih snaga. Medjutim, ta grupa bi bila sklona prihvatanju argumenata protiv nezavisnosti, ako im se pruže snažni argumenti. Mada su SAD i Evropa koncentrisane na proces, važno suvereniteta je zapostavljeno su jer bi suočavanje sa njime značilo uočavanje da nema puno mogućnosti za manevrisanje i kompormis i da će neko biti razočaran ishodm pregovora. Beograd je svestan važnosti angažovanja sa članicama kontakt grupe i susednim zemljama da bi se iskristalisao stav koji bi u odnosu na Kosovo i prema Srbima, bio objektivniji nego što je sadašnji, sa ove strane Atlantika.