U ponedeljak je obeležena 30-ta godišnjica potpisivanja Helsinške povelje kojom je zaključena prva Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi.
Predsedavajući OEBS-a Dimitrij Rupel izjavio je da zemlje članice te organizacije na svom budućem političkom putu i u odbrani svojih ideala treba da pokažu istu političku hrabrost kao što je to činjeno pre trideset godina.
Teroristiccki napadi ujedno su i napad na vrednosti koje zastupa OEBS-a, rekao je Rupel ističući i da proces stvaranje jedinstvene, slobodne i prosperitetne Evrope još nije završen. U tom kontekstu, on je pozvao na aktivniju ulogu Organizacije na Balkanu, istoku Evrope i u centralnoj Aziji.
Na svečanosti povodom jubileja potpisivanja Helsinškog sporazuma, održanoj u američkom Kongresu, bivši državni sekretar Henri Kisindžer rekao je da se, uprkos inicijalnom skepticizmu, ispostavilo da je Helsinški proces bio katalizator demokratskih procesa u Evropi.
Konferenciju o Evropskoj bezbednosti i saradnji je predložio Varšavski pakt 1966. u jeku Hladnog rata i NATO je u početku bio vrlo obazriv. Nakon niza diplomatskih konsultacija, prvog avgusta 1975.godine u Helsinkiju, u Finskoj, 35 šefova država potpisalo je Helsinšku povelju.
Dokument su potpisale Sjedinjene Države, Kanada isve evropske države sem Albanije. Henri Kisindžer, koji je bio državni sekretar tokom tih pregovora, priznaje da su Sjedinjene Države bile skeptične u vezi sa učešćem na konferenciji o bezbjednosti zajedno sa Sovjetskim Savezom.
”Kad je ta konferencija predložena, mislili smo da je, pošto su sovjetske trupe okupirale Čehoslovačku, to bio manevar kako bi se Moskva ponovo legitimisala i prihvatila. Takodje smo mislili da je to bio manevar sa ciljem da se potkopa NATO. Stoga smo se u prvim reakcijama branili u odnosu na moguće učešće na toj konferenciji”.
Doktor Kisindžer ističe kako su Sjedinjene Države odlučile da problemu prisupe postepeno, uslovivši učešće na konferenciji sovjetskim ponašanjem. Na Zapadu je otvorena žestoka debata u kojoj su neki optuživali slobodan svet da daje legitimitet sovjetskoj posleratnoj hegemoniji u istočnoj Evropi, priznajući granice zacrtane nakon Drugog svetskog rata.
Dr. Kisindžer kaže da je upravo bilo suprotno: tokom Helsinškog procesa, Zapad je uspeo da u Finalni sporazum uključi retoriku kojom se, prvi put u istoriji, ljudska prava posmatraju kroz prizmu spoljne politike. Kisindžer pripisuje evropskim saveznicama zasluge za ideju, koju su Sjedinjene Države aktivno podržale. Kisindžer kaže da su odredbe koje se odnose na ljudska prava u Helsinškom sporazumu – poslužile kao katalizator demokratskih pokreta u Evropi, poput “Solidarnosti” u Poljskoj ili disidentskih organizacija u tadašnjoj Čehoslovačkoj.
Pojedinci širom istočne Evrope, u kojoj je dominirao Sovjetski savez, formirali su grupe sa zadatkom da obezbede da vlade istočnoevropskih komunističkih država poštuju Helsinški sporazum. Njihov angažman i insistiranje na primeni Helsinške povelje doveli su do rušenja berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, kaže Dr. Kisindžer.
”Verujem da su ujedinjenje Nemačke, okončanje Varšavskog pakta i kolaps satelitskih režima u istočnoj Evropi, kao i dogadjaji poput nedavnih zbivanja u Ukrajini, u izvesnoj meri doprinos Helsinške povelje kao originalnog sporazuma. Ipak najveće zasluge svakako pripadaju onima koji su bili voljni da reskiraju svoje živote za tu ideju.“