O krajnjem cilju tekućih ženevskih pregovora o iranskom nuklearnom programu, kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa politikologom i autorom, Brusom Fajnom.
Fajn: “Najveća prepreka postizanju sporazuma izmedju Zapada i Irana o njegovom nuklearnom programu po mom mišljenju je psihološki momenat koji je zahvatio tu zemlju, a to je da ona veruje da SAD žele da smene režim i parališu njegov nuklearni program. Teheran razmišlja ovako: Zapad je već jednom svrgnuo iranski režim na čelu sa Mosadekom, kao i režim u Libiji, koja nije imala nuklearno oružje. Zašto ne bi i sadašnju iransku teokratsku upravu? Dakle, imperativna garancija iranske nezavisnosti je, kako Teheran smatra, steći nuklearno oružje, koje već poseduju i neke druge zemlje, pa zašto ne bi i Iran, jer to ne bi bio nikakav presedan, posebno u svetlu izraelskog nuklearnog arsenala.”
Glas Amerike: Šta je onda krajnji cilj sadašnjih ženevskih razgovora?
Fajn: “Tu imate dva pristupa i koncepta. Cilj Irana je da se smanje ili ukinu ekonomske sankcije, ali i da nastavi sa svojim nuklernim programom. Teheran smatra da bi nuklearno oružje bio preventivni i bezbednosni faktor koji bi onemogućio reprizu libijskog scenarija ili agresivnost Izraela. Cilj Zapada je da se postepeno ukine iranski nuklearni program, što ostavlja veliki medjuprostor izmedju dve pregovaračke pozicije koji bi trebalo premostiti na razgovorima. To medjutim nije verovatno.”
Glas Amerike:Da li je Iran u pravu kada tvrdi da “ima pravo” na obogaćivanje uranijuma?
Fajn: “Na osnovu medjunarodnog prava ni jednoj zemlji se ne daje pravo na proces obogaćivanja uranijuma. Medjutim, istina je da prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja svaka zemlja ima pravo na mirnodopsku upotrebu nuklearne energije, ali nema pravo na ogobaćivanje uranijuma. Iran bi, medjutim, mogao da dobije, odnosno kupi, uranijum za nuklearne reaktore, a ne da ga proizvodi, jer to nagoveštava mogućnost da izbegne kontrolu i koristi takav uranijum za proizvodnju nuklearnog oružja. Iran bi na taj način izbegao prebleme sa Zapadom. Najbolja i najneutralnija analiza ove situacije je - da li pravo na procesovanje uranijuma u mirnodopske svrhe uključuje i pravo na obogaćivanje uranijuma i do koje mere?”
Fajn: “Najveća prepreka postizanju sporazuma izmedju Zapada i Irana o njegovom nuklearnom programu po mom mišljenju je psihološki momenat koji je zahvatio tu zemlju, a to je da ona veruje da SAD žele da smene režim i parališu njegov nuklearni program. Teheran razmišlja ovako: Zapad je već jednom svrgnuo iranski režim na čelu sa Mosadekom, kao i režim u Libiji, koja nije imala nuklearno oružje. Zašto ne bi i sadašnju iransku teokratsku upravu? Dakle, imperativna garancija iranske nezavisnosti je, kako Teheran smatra, steći nuklearno oružje, koje već poseduju i neke druge zemlje, pa zašto ne bi i Iran, jer to ne bi bio nikakav presedan, posebno u svetlu izraelskog nuklearnog arsenala.”
Glas Amerike: Šta je onda krajnji cilj sadašnjih ženevskih razgovora?
Fajn: “Tu imate dva pristupa i koncepta. Cilj Irana je da se smanje ili ukinu ekonomske sankcije, ali i da nastavi sa svojim nuklernim programom. Teheran smatra da bi nuklearno oružje bio preventivni i bezbednosni faktor koji bi onemogućio reprizu libijskog scenarija ili agresivnost Izraela. Cilj Zapada je da se postepeno ukine iranski nuklearni program, što ostavlja veliki medjuprostor izmedju dve pregovaračke pozicije koji bi trebalo premostiti na razgovorima. To medjutim nije verovatno.”
Glas Amerike:Da li je Iran u pravu kada tvrdi da “ima pravo” na obogaćivanje uranijuma?
Fajn: “Na osnovu medjunarodnog prava ni jednoj zemlji se ne daje pravo na proces obogaćivanja uranijuma. Medjutim, istina je da prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja svaka zemlja ima pravo na mirnodopsku upotrebu nuklearne energije, ali nema pravo na ogobaćivanje uranijuma. Iran bi, medjutim, mogao da dobije, odnosno kupi, uranijum za nuklearne reaktore, a ne da ga proizvodi, jer to nagoveštava mogućnost da izbegne kontrolu i koristi takav uranijum za proizvodnju nuklearnog oružja. Iran bi na taj način izbegao prebleme sa Zapadom. Najbolja i najneutralnija analiza ove situacije je - da li pravo na procesovanje uranijuma u mirnodopske svrhe uključuje i pravo na obogaćivanje uranijuma i do koje mere?”