Mnogi sanjaju o tome da iz korena promene svoj život, ali retko ko to zaista uradi. Marina Maoduš iz Beograda ostvarila je američki san – zajedno sa svojim suprugom stvorila je malu, uspešnu kompaniju organskih kozmetičkih proizvoda u Kaliforniji, koje su počeli da izvoze u razne delove sveta. Ali umesto da dalje razgranaju biznis, odlučili su da prodaju firmu, kupe katamaran i sa svojim bliznacima provedu nekoliko godina živeći na brodu.
Daleko od briga života na kopnu, jedrilica OliLuki ovog proleća je zamenila kuću u Kaliforniji kao adresa Marine Maoduš, njenog supruga Endija Temišvarija, Amerikanca mađarskog porekla, i devetogodišnjih blizanaca Olivera i Lukasa. Početak njihove avanture igrom slučaja se podudario sa dolaskom Kovida-19, kada je život daleko od drugih ljudi postao poželjan, a školovanje dece od kuće – norma.
Život na brodu je usporen i jednostavan, posvećen uživanju u porodici i prirodi. Oliver i Lukas kažu da kod života na brodu najviše vole plovidbu i vožnju "gumenjakom" i da im je omiljeni deo dana 1 popodne, posle ručka, kada idu da pecaju. Dodaju da im je nedostaju drugovi iz škole ali da vole i svoj sadašnji život.
Priča o porodici preduzetnika-jedriličara možda počinje u trenutku kada je, tada 16-godišnja Marina, posetila strica koji je živeo u Njujorku. Dopao joj se stil života i tada je u svom dnevniku zapisala da bi volela da jednog dana živi u Americi. Sredinom 1990-ih, kada je imala 24 godine, roditelji su je podstakli da se iseli u Sjedinjene Države, kod prijatelja koji je živeo u Atlantik Sitiju.
"Mene su roditelji poslali, na neki način naterali, da izađem iz života u Beogradu koji tada ničemu nije vodio i pokušam da na svoj način ostvarim svoj američki san. I sa nekih 800 dolara su me spakovali... ostavila sam sve u Beogradu sve što sam znala", priča Marina.
Prvo je radila na recepciji hotela Tramp Marina u Atlantik Sitiju, a zatim postala stjuardesa. Sledi sudbonosni susret sa Endijem, koji je nekada takođe radio kao stjuart, a zatim se zaposlio u kompaniji Dizni, kao menadžer odeljenja scenarista i u tom trenutku radio na filmu "Lajlo i Stič".
"U međuvremenu, upoznajem svog muža Endija, sasvim slučajno u Orlandu, ispred vrata Dizni vorlda".
Posle napada 11. septembra, odlučila je da prestane da leti i preselila se kod Endija u Los Anđeles. Dok je bila stjuardesa, deo svoje, kako kaže, male plate odvajala je za tretmane kod poznate izraelske kozmetičarke Sonje Dakar u Los Anđelesu, na čiji savet je završila je školu za kozmetičare i počela da radi kod nje. Zatim prelazi kod Danca Ula Henriksena, koji joj postaje mentor. Završavala je različite kurseve i trudila se da bude bolja od svih.
"Vrlo brzo su mene primetili i Ule me je primetio koliko se trudim i počeo da mi šalje svoje poznate. Recimo počela sam da radim Demi Mur, išla kod nje kući, pa onda je Linda Evanđelista okrenula Ula Hendrikson i pitala: "kod koga da idem, koja ti je najbolja", i ona je počela da dolazi kod mene. I neke od svojih klijenata dobila ne samo od Ula – recimo radila sam lice Lizi Kudrou, Kejti Peri, Venvorta Milera iz serije „Prison Break“ - prelep dečko, jako skroman, divan.. Radila sam Kirku Daglasu jednom lice koje mi je jako interesantno. Šakira mi je dolazila par puta..."
Klijentkinje su počele da joj traže savet koju kozmetiku da koriste u trudnoći i Marina je preporučivala prirodne proizvode, bez konzervanasa. Pre 14, 15 godina, takve proizvode je bilo skoro nemoguće naći.
"Na kraju sam rekla dobro, evo ja ću da počnem da vam pravim neke sastojke, uopšte ne razmišljajući da ću to nekad da prodam. Međutim, onda su klijenti počeli da pitaju gde mogu da kupe i tako je sve počelo. Moji prvi proizvodi su nastali u kuhinji u mom stanu u Zapadnom Holivudu tamo gde sam sebi i svom mužu pravila ručak, u stanu iznad Sanset Bulevara."
Tako je nastala kompanija Mambino Orgeniks. Kada su dobili blizance, Marina i Endi su se preselili iz Zapadnog Holivuda u malo mesto San Klemente. Tada su već imali malu fabriku i izvozili proizvode u Australiju, Kanadu, Ukrajinu i veliko tržište u Dubaiju, ali su bili i potpuno premoreni.
"Rodili su nam se sinovi i vaši prioriteti tada moraju, ili bar treba, da se promene, i tako je bilo sa nama. Uvek smo govorili da Mambino kao biznis ne može da oduzima naše porodično vreme, bilo da je vreme večere, kupanja, čitanja priča... Sve smo radili kao porodica ali smo imali biznis, kamion dolazi ujutru, i moramo da spakujemo kutije. Nekad sam išao u skladište u ponoć ili 3 noću da bih završio šta treba." priča Endi.
"Sedeli smo na plaži i Marina je pitala – koliko još dugo misliš da možeš da radis Mambino, jer ja mislim da ne mogu više od tri godine. Ja sam bio stvarno umoran i rekao – ja ne mogu više od tri meseca".
"I shvatili smo da nikada nećemo napraviti taj balans. Mi smo se širili kao firma, nasa deca su rasla i jednostavno morali smo da napravimo neki cilj. Mislim da je u životu jako važno praviti kraće ili dugoročne ciljeve", dodaje Marina. Ona ističe da je u takvim odlukama važno imati podršku i biti spreman za rizik.
Život je suviše kratak, deca veoma brzo odrastu i zato nisam želeo da se jednog dana osvrnem i zažalim što nisam proveo više vremena, kvalitetnijeg vremena sa njima, dodaje njen suprug.
"Morate da slušate svoje srce. Oboje smo znali da želimo balansiraniji život, da treba da više uživamo u životu i da, mogli smo da zadržimo kompaniju, zaradimo više novca i da je povećamo, ali naš sistem vrednosti je bio da želimo da provedemo kvalitetnije vreme sa decom".
Počeli su da iznajmljuju svoju kuću u Kaliforniji i pre nekoliko meseci preselili se na brod, gde se obučavaju u jedrenju. Katamaran su nazvali "OliLuki", kombinacijom imena dvojice dečaka, iako kažu da mnogi ljudi pomisle da je to neki havajski naziv. Otvorili su YouTube kanal gde drugi jedriličari i entuzijasti za plovidbu prate njihovu avanturu.
"Oliver i Lukas sada imaju devet i po godina, ovo je naravno sjajno za nas kao roditelje, ali za njih – ovo je ogromno iskustvo, da vide različite kulture, religije, tradicije, kuhinje, da vide kako žive druga deca i porodice. Zato smo odlučili da kupimo ovaj katamaran, uzmemo oko tri godine, otisnemo se i putujemo. Šta će biti dalje - ne znam", kaže Endi.
Kovid-19 promenio svima je promenio planove za plovidbu. Marina i Endi se drže američke obale i trenutno su u zalivu Česapik. Kada se završi sezona uragana, vratiće se na jug i Floridu, a zatim planiraju da sa profesionalnim kapetanom pređu Atlantik, plove po Jadranu, i sastanu se sa rođacima iz Srbije i Mađarske.
Nadaju se da će njihova priča inspirisati druge da načine promene u svom životu koje ne moraju da budu tako drastične ni glamurozne. Kažu da je najveći poklon koji roditelji mogu da podare deci – vreme.
„Zahvalni smo na američkom snu, što smo mogli da ostvarimo ovo što imamo, ali ne verujemo u stalnu jurnjavu, gde vam je cilj da dođete do penzije, ali ste onda suviše stari ili bolesni da radite ovako nešto. Naša tačka gledišta je da se uživa u samom putovanju. To mogu da budu jednostavne stvari. Uradite nešto van svoje rutine, čak i ako ste užasno zauzeti, ustanite jedno jutro kao porodica, idite da gledate kako sunce izlazi ili zalazi, idite u dugu šetnju, vozite se biciklom, ako želite da budete na vodi uzmite kajak ili nešto jednostavno. Možete reći da je ovo lep brod ali tamo preko puta su jahte od 100 miliona dolara, svi smo na istoj vodi i to nije važno...“
