Ako je verovati rezultatima najnovijeg istraživanja Američkog udruženja psihologa, Amerikanci su pod sve većim emocionalnim stresom. Skoro polovina ukupnog broja onih koji su učestvovali u studiji prijavila je da im se nivo stresa povećao u poslednjih pet godina. Novac, posao i ekonomija bili su navedeni kao glavni uzroci. A, sve veći broj Amerikanaca navodi da zabrinutost oko zdravlja, sopstvenog i članova porodice, takođe doprinosi stresu, posebno što mnogi neguju ostarele ili hronično bolesne članove porodice kod kuće.
Uobičajena dnevna rutina u domu porodice Dauns počinje vrlo rano. Uspavana sedmogodišnja devojčica Ejva stavlja svoj električni prsluk. To je deo njene terapija za cističnu fibrozu, genetsku bolest kod koje lepljivi sekret zapušava pluća i može da izazove infekciju opasnu po život. Takođe sprečava telo da apsorbuje hranu i hranljive materije. Lek ne postoji.
Ejva ima terapiju prslukom dva puta dnevno. Takođe uzima brojne lekove, o čemu vode računa njeni roditelji.
„To je ono što znamo i mi i ona. Njoj je potrebna vežba. Mi moramo da pažimo na njenu ishranu, težinu, hidraciju“, pričaju Džilijen i Filips Dauns.
Daunsovi su među milionima onih koji pružaju negu u Sjedinjenim Državama, koji brinu o deci sa posebnim potrebama ili o ostarelim i hronično bolesnim članovima porodice. Suzan Minc je predsednica Nacionalnog udruženja osoba koje pružaju negu, organizacije koju je osnovala početkom 1990-tih godina, ubrzo pošto je njenom suprugu uspostavljena dijagnoza multiple skleroze. Ona sada brine o njegovim dnevnim potrebama i priznaje da je to bilo stresno za njihov brak.
„Imala sam ozbiljnu depresiju nekoliko puta, ali mislim da smo konačno naučili kako da se suočimo s tim“.
Minc kaže da su se stvari popravile kada je ona potražila pomoć. Ta poruka je posebno istaknuta u najnovijem izveštaju Američkog udruženja psihologa pod nazivom „Stres u Americi“. Na njegovom predstavljanju u Vašingtonu, Ketrin Nordal, stručnjak za lečenje poremećaja povezanih sa stresom, naglasila je da osobe koje pružaju negu mnogo bolje funkcionišu ukoliko imaju mrežu pomoći.
„Oni manje pokazuju da su izolovani, usamljeni, bolje se suočavaju sa problemima, manje su depresivni, iziritirani i samim tim manje rizikuju da dobiju hronične bolesti, kada su povezani sa porodicom i prijateljima i drugim vrstama zajedničkih sistema podrške“.
Džilijen i Filip Dauns vide korist od takve mreže. Dobijaju podršku od ljudi u centrima za negu obolelih od cistične fibroze i lokalnih grupa koje prikupljaju novac za lečenje. Međutim, verovatno je mnogo važnije to što podržavaju jedno drugo.
„Nismo otkrili magičnu formulu za suzbijanje stresa, ali znam da je komunikacija veliki deo toga“, kaže Filip.
„Srećni smo! Filip i ja smo oduvek na istoj strani. Nema neslaganja u vezi sa onim šta treba da uradimo za Ejvu ili za nas“, dodaje Ejvina majka Džilijen.
Sa Ejvinim hroničnim oboljenjem, a sada i novom bebom na putu, Daunsovi znaju da njihovom stresu neće skoro doći kraj. Međuzim, odlučni su u tome da će ga prevazići.
Uobičajena dnevna rutina u domu porodice Dauns počinje vrlo rano. Uspavana sedmogodišnja devojčica Ejva stavlja svoj električni prsluk. To je deo njene terapija za cističnu fibrozu, genetsku bolest kod koje lepljivi sekret zapušava pluća i može da izazove infekciju opasnu po život. Takođe sprečava telo da apsorbuje hranu i hranljive materije. Lek ne postoji.
Ejva ima terapiju prslukom dva puta dnevno. Takođe uzima brojne lekove, o čemu vode računa njeni roditelji.
„To je ono što znamo i mi i ona. Njoj je potrebna vežba. Mi moramo da pažimo na njenu ishranu, težinu, hidraciju“, pričaju Džilijen i Filips Dauns.
Daunsovi su među milionima onih koji pružaju negu u Sjedinjenim Državama, koji brinu o deci sa posebnim potrebama ili o ostarelim i hronično bolesnim članovima porodice. Suzan Minc je predsednica Nacionalnog udruženja osoba koje pružaju negu, organizacije koju je osnovala početkom 1990-tih godina, ubrzo pošto je njenom suprugu uspostavljena dijagnoza multiple skleroze. Ona sada brine o njegovim dnevnim potrebama i priznaje da je to bilo stresno za njihov brak.
„Imala sam ozbiljnu depresiju nekoliko puta, ali mislim da smo konačno naučili kako da se suočimo s tim“.
Minc kaže da su se stvari popravile kada je ona potražila pomoć. Ta poruka je posebno istaknuta u najnovijem izveštaju Američkog udruženja psihologa pod nazivom „Stres u Americi“. Na njegovom predstavljanju u Vašingtonu, Ketrin Nordal, stručnjak za lečenje poremećaja povezanih sa stresom, naglasila je da osobe koje pružaju negu mnogo bolje funkcionišu ukoliko imaju mrežu pomoći.
„Oni manje pokazuju da su izolovani, usamljeni, bolje se suočavaju sa problemima, manje su depresivni, iziritirani i samim tim manje rizikuju da dobiju hronične bolesti, kada su povezani sa porodicom i prijateljima i drugim vrstama zajedničkih sistema podrške“.
Džilijen i Filip Dauns vide korist od takve mreže. Dobijaju podršku od ljudi u centrima za negu obolelih od cistične fibroze i lokalnih grupa koje prikupljaju novac za lečenje. Međutim, verovatno je mnogo važnije to što podržavaju jedno drugo.
„Nismo otkrili magičnu formulu za suzbijanje stresa, ali znam da je komunikacija veliki deo toga“, kaže Filip.
„Srećni smo! Filip i ja smo oduvek na istoj strani. Nema neslaganja u vezi sa onim šta treba da uradimo za Ejvu ili za nas“, dodaje Ejvina majka Džilijen.
Sa Ejvinim hroničnim oboljenjem, a sada i novom bebom na putu, Daunsovi znaju da njihovom stresu neće skoro doći kraj. Međuzim, odlučni su u tome da će ga prevazići.