Veliki broj političkih analitičara tvrdi da je evropska dužnička kriza dovela u pitanje opstanak ne samo evrozone, već samu budućnost Evropske unije. Koleginica Jela Defrančeski, razgovarala je o ovoj temi sa Stivenom Sejbom, izvršnim direktorom Transatlantske akademije u Nemačkom Maršalovom Fondu za SAD, ovde u Vašingtonu.
Kriza kroz koju prolazi Evropska unija jedna je od najtežih od osnivanja evropskog bloka, smatra Stiven Sejbo. On tvrdi da Evropa prolazi ne samo kroz ekonomsku i dužničku krizu, nego i krizu identiteta, demografsku i imigracionu krizu, kao i krizu socijalne koherentnosti, koja je izbila na videlo u nedavnim britanskim neredima.
Međutim, svi ti problemi istovremeno primoravaju Evropljane da udruže snage da bi rešili nastale teškoće, tvrdi naš sagovornik, koji dodaje da Evropa nema drugu alternativu do jačanja zajedničkih temelja. To je glavni razlog zbog kog će da bude nastavljeno kako produbljivanje tako i proširenje tog zapadnog bloka, kaže Sejbo:
„Još uvek smatram da će biti nastavljena evropska integracija, jer alternativa tome je vraćanje na nacionalne politike. Evropa je prošla taj put u prošlosti i na veoma bolan način se uverila da nacionalizam na njenom tlu ne vodi napretku. A ne vidim ni zašto bi zemlje kao što su Belgija, Danska ili Irska, pa ni velike zemlje kao što je Nemačka, više volele da nastupaju na globalizovanoj sceni kao pojedinačne zemlje umesto kao deo izuzetno razvijenog ekonomskog bloka.“
Naš sagovornik, međutim, priznaje da uspešno rešavanje tekućih evropskih problema iziskuje novu evropsku viziju, za koju kaže da u ovom trenutku ne postoji:
„Problem je u tome što ni u jednoj od tih zemalja ne postoji energično vođstvo sa jasnom evropskom vizijom. Današnje vođstvo u Evropi uglavnom se sastoji, od - kako ih ocenjujem - drugorazrednih ličnosti, sklonih oportunizmu. Među njima očigledno nema vizionara. Nedostaje ličnost kao što je bio Žan Mone, otac evropske integracije.“
Pogonska snaga Evropske unije su sve doskora bili Francuska i Nemačka, koje su pri tom održavale snažne političke i ekonomske veze. Ni to više nije slučaj, kaže Sejbo:
„Verovatno je istina da su Francuska i Nemačka ključne za budućnost Evrope, ali one su sada mnogo manje efikasne nego ranije. Prvo, Uniju danas čini 27 članica sa oprečnim političkim stavovima. Zemlje kao što su Poljska ili Češka načelno se protive tome da glavne odluke donose kao nekada, samo Pariz i Berlin. Zatim, Francuska pod Sarkozijem i Nemačka pod Angelom Merkel više nisu tako bliske kao što bile. Sarkozi i Merkel se uzajamno ne simpatišu, u malo čemu se slažu, i zato ne umeju da koordinišu svoje akcije. A, smetnja je i to što je Nemačka ubedljivo najsnažnija ekonomija u Evropi, za kojom Francuska znatno zaostaje. Paradoksalno je to što se Angela Merkel ponaša kao da nije svesna toga i sama ne nudi nikakve inicijative.“
Na pitanje da li Vašington i dalje smatra Evropu svojim glavnim geostrateškim partnerom, Sejbo kaže:
„Sjedinjene Države će u narednom periodu biti prvenstveno okupirane Azijom jer je očigledno da će taj region još dugi niz godina biti ekonomski najdinamičniji deo sveta. SAD, kao kao bezbednosno angažovana sila u tom području, biće i dalje uključene u rešavanje spornih pitanja kao što je Severna Koreja. Evropa, s druge strane želi da razvija trgovinske odnose sa Azijom, ali nije zainteresovana za održavanje bezbednosti tog dela sveta.“
Americi će u azijskom regionu biti mnogo važniji partneri zemlje kao što su Japan i Australija, što će neminovno dovesti do razvodnjavanja transatlantskog partnerstva, smatra Sejbo. A Evropa, kako kaže, za sada pristaje i na status regionalne a ne globalne sile.