Od kako su pripadnici pokreta „Čajanka“, postigli uspeh na opštim izborima prošlog novembra, u Vašingtonu ne prestaje debata o odnosu između javnog i privatnog sektora, privatne inicijative i socijalnih programa. Spor se svodi na pitanje da li američka vlada treba da obezbeđuje sredstva za plaćanje postojećih socijalnih programa ili te programe treba privatizovati, a time i smanjiti obim i nadležnosti federalne vlade.
Mnogi eksperti kažu da ovako intenzivna debata o ulozi federalne vlade u američkom društvu nije vođena još od vremena republikanskog predsednika Ronalda Regana, a možda ni od vremena predsednika Franklina Ruzvelta.
Ruzvelt je izveo zemlju iz Velike depresije 1930-tih uvođenjem, pored ostalog, socijalnog osiguranja koji je zaštitilo osiromašenu srednju klasu od bankrotstva. Regan je izveo zemlju iz teške recesije početkom 1980-tih ukidanjem državne regulative u mnogim sektorima, čime je u velikoj meri podstakao privatni sektor.
Pobornici dve oprečne vizije američkog društva ponovo su na sceni u jeku krupnih ekonomskih nedaća. Danijel Mičels je saradnik libertarijanskog instituta Kejto. Ovaj ugledni ekonomista, inače kolumnista i česti gost konzervativnih medija, smatra da je rastući nacionalni dug posledica preskupih i preglomaznih vladinih programa. Obamina reforma zdrastvenog sistema, usvojena prošle godine, najnoviji je primer nerazumnog trošenja poreskih sredstava, tvrdi Mičel:
„Ako se ovako oporezivanje nastavi, SAD bi za nekoliko godina mogle da budu u situaciji fiskalnog kolapsa kao današnja Grčka ili Portugalija. Glavni elementi su već tu: vlada koja se sve više širi i nameće poreski sistem kojim se kažnjava proizvodna aktivnost zemlje. Bitna je činjenica da bi smanjenje vladinih rashoda dovelo do manjeg oporezivanja privatnog sektora, za koji se zna da bi ta sredstva upotrebio na mnogo produktivniji način od države.“
Međutim, Kristijan Veler, visoki saradnik prodemokratskog Centra za američki progres se ne slaže sa tim.
„Poreske olakšice koje je bivši predsednik Buš uveo 2001. 2003. očigledan su primer neefikasne politike njegove administracije. Broj otvorenih radnih mesta i investicije, koje su usledile, bili su najniži od Drugog svetskog rata. Dakle, poreske olakšice nisu dovele do željenih rezultata. Poreske stope treba da se vrate na prethodni nivo, što će doprineti smanjenju budžetskog deficita.“
Pored debate o porezima, demokrate i republikanci se spore o tome kako rešiti problem finansiranja socijalnog osiguranja i zdrastvene zaštite penzionera, poznate po imenu „Mediker.“ Kada generacija posleratnih bejbi-bumera počne da se penzioniše, rashodi za ta dva programa će naglo porasti, kaže Mičel.
„Doćićemo u situaciju da u 'kočiji ima više ljudi nego onih koji je vuku'. To je neodrživo. Mnoge evropske zemlje taj problem rešavaju povećanjem poreza. Međutim, krajnji rezultat je finansijsko iscrpljenje. Kao što sam već rekao oporezivanjem se ne može stići do prosperiteta.“
Ali Kristijan Veler tvrdi da se već sada pokazuju znaci značajnog oporavka.
„Privatni sektor investira, otvara nova radna mesta, beleži povećan izvoz i nikada nije bio produktivniji nego što je danas. Američke banke i privatni sektor u ovom trenutku poseduju dve hiljade milijardi likvidnih sredstava.“
Veler smatra da će nastavljeni oporavak ekonomije pomoći da demokrate i republikanci dodju do kompromisnih rešenja u mnogo mirnijim uslovima nego što su današnji.