Mnogi od migranata su se uputili na sever u nadi da će pronaći bolje socijalne programe i poslove. Dopisnik Glasa Amerike, Henri Ridžvel je pratio migrante kroz Evropu i sa njima vozom putovao od Italije do Minhena u Nemačkoj.
U ekspresnom vozu smo na liniji Verona - Minhen. Prvi migranti su se ukrcali u Breneru u planinskom predelu na italijansko-austrijskoj granici. Oni su nelagodno seli na sedišta i čekali.
Prvi policajci su se ukrcali na voz u Rozenhajmu, u Nemačkoj i pritvorili više od 70 migranata.
U skladu sa evropskim takozvanim Regulativama iz Dablina, migranti podnose molbu za azil u zemlji u koju su prvo stigli. Oni često odbijaju da otkriju svoj identitet ili daju otiske prstiju dok ne stignu do krajnje destinacije.
Put od Severne Afrike preko Mediterana i kroz Italiju obično se završava ovde u Minhenu u južnoj Nemačkoj.
Mali broj migranata želi da ostani u južnoj Evropi, objašnjava Rebeka Kilian Mejson iz Izbegličkog saveta u Minhenu.
“Poput Grčke, ovde su problemi veliki. Niko u ovom trenutku nije vraćen u Grčku, jer je situacija tako očajna. Kad je u pitanju Italija još uvek je veliki broj ljudi vraćen u Italiju, u skladu sa Regulativama iz Dablina, i to je prilično problematično jer je veliki broj ljudi bez krova nad glavom i nisu dobili socijalnu pomoć.”
Ali oni dobijaju tu pomoć u Nemačkoj. 173.000 ljudi je podnelo molbe za azil ovde 2014. Taj broj se udvostručio 2015.
Medju njima je i Džejms iz Sijera Leonea. On sada živi u izbegličkom logoru u Minhenu – ali je prvo ušao u Evropu ilegalno u špansku enklavu Melilja u Severnoj Africi. On se nada da će nemačke vlasti povoljno rešiti njegovu molbu za azil.
“Muči me kada čujem da će me možda poslati nazad u Španiju. Ne želim da o tome razmišljam. Reći ću vam da je vredno što sam rizikovao život da stignem ovde u Nemačku.”
Franciska Fasbinder pruža besplatan savet ljudima poput Džejmsa putem Minhenske klinike za izbegličko pravo. Ona kaže da ogroman broj azilanata znači da su vlasti preopterećene tako da samo mali broj onih koji se kvalifikuju za azil biva vraćen u zemlju u kojoj su prvo stigli.
“Jer je veoma ograničen period kada možemo da vratimo tu osobu a to je šest meseci. Kada izbeglica stigne u Nemačku često im kažemo da jednostavno sede i čekaju.”
Mnogi azilanti su odbijeni zato što su ekonomski migranti, a ne izbeglice koje beže od rata. To je teška distinkcija, smatra Fasbinder.
“A ja bih postavila pitanje, da li je to zaista ekonomski razlog ako ne možete da dodjete do bilo kakve hrane.”
Bogate evropske zemlje poput Nemačke su poznate po svojim socijalnim programima i socijalnoj nezi. Ali priliv migranata koji beže od rata i siromaštva – stavlja na probu dobru volju vlada i ljudi širom kontinenta.