Broj žrtava urušavanja loše sagrađene višespratnice u kojoj je bilo nekoliko radionica odeće u Bangladešu prešao je 1000 dok se traganje za nastradalima pod ruševinama nastavlja.
Urušavanje višespratnice u Bangladešu, u kojoj su se nalazile radionice za izradu odeće desilo se samo pet meseci posle velikog požara, takođe u fabrici odeće, u glavnom gradu Daki, u kome je nastradalo više od 100 radnika. Džon Sifton, direktor Hjuman Rajts Voča za Aziju kaže da su vlasnici fabrika i vlada dužni da obezbede sigurnost objekata. On veruje da bi se uslovi rada popravili ako bi se radnici organizovali u sindikate i mogli da tuže poslodavca za povrede na radu.
“Bangladeš ima veoma problematične radne uslove. Radnici nemaju nikakva prava tako da se na njih, bez problema, vrši ogroman pritisak da što brže proizvedu visoko kvalitetnu robu.”
Pjetra RIvoli, profesorka biznisa na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu, kaže da je Bangladešu potrebna promena zakona o uslovima rada, a potreban je i pritisak američkih maloprodajnih kompanija.
“Kada shvate da fabrika neće dobiti porudžbine ukoliko se ne poštuje minimalni standardi, počeće drugačije da se ponašaju.”
Posle Kine, Bangladeš je drugi najveći izvoznik odeće na svetu. Sifton kaže da 3,5 miliona tekstilnih radnika u Bangladešu spada u one koji imaju najniže zarade na svetu.
“Ti radnici potiču iz nižih društveno-ekonomskih slojeva i neće se pogađati oko visine nadnice, koju niko, nigde u svetu ne bi prihvatio.”
Jeftina radna snaga koja proizvodi visoko kvalitetnu robu, razlog je što se fabrike premeštaju iz zemlje u zemlju.
“Kina je do pre pet do deset godina vodila u proizvodnji odevnih predmeta, ali su se nadnice u Kini utrostručile pa samim tim su i stvari proizvedene u Kini postale skuplje. Znatno povećanje nadnica dovoljan je razlog da se proizvodnja premesti u neku drugu, ‘jeftiniju’ zemlju poput Vijetnama, Bangladeša, Pakistana i Indije”, naglašava Sifton.
Pošto su nadnice najveća stavka, američke kompanije u inostranstvu nalaze jeftiniju radnu snagu za proizvodnju tekstila. Zato, kaže Rivoli, američke kompanije koje se bave nabavkom i prodajom odeće nisu vlasnice fabrika.
“Umesto toga, američke kompanije robu naručuju preko veoma kompleksnog međunarodnog lanca proizvođača. Iako se čini da je cena proizvoda u radnji veoma visoka u odnosu na cenu izrade, činjenica je da u celom tom procesu od proizvođača do potrošača, niko ne zaradi neke velike pare.”
Rivoli ističe da industrija odeće često podstiče razvijanje i procvat industrije uopšte. Ona kao primer navodi Britaniji u 17., Sjedinjene Države u 18. veku i Kinu od pre desetak godina.
Urušavanje višespratnice u Bangladešu, u kojoj su se nalazile radionice za izradu odeće desilo se samo pet meseci posle velikog požara, takođe u fabrici odeće, u glavnom gradu Daki, u kome je nastradalo više od 100 radnika. Džon Sifton, direktor Hjuman Rajts Voča za Aziju kaže da su vlasnici fabrika i vlada dužni da obezbede sigurnost objekata. On veruje da bi se uslovi rada popravili ako bi se radnici organizovali u sindikate i mogli da tuže poslodavca za povrede na radu.
“Bangladeš ima veoma problematične radne uslove. Radnici nemaju nikakva prava tako da se na njih, bez problema, vrši ogroman pritisak da što brže proizvedu visoko kvalitetnu robu.”
Pjetra RIvoli, profesorka biznisa na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu, kaže da je Bangladešu potrebna promena zakona o uslovima rada, a potreban je i pritisak američkih maloprodajnih kompanija.
“Kada shvate da fabrika neće dobiti porudžbine ukoliko se ne poštuje minimalni standardi, počeće drugačije da se ponašaju.”
Posle Kine, Bangladeš je drugi najveći izvoznik odeće na svetu. Sifton kaže da 3,5 miliona tekstilnih radnika u Bangladešu spada u one koji imaju najniže zarade na svetu.
“Ti radnici potiču iz nižih društveno-ekonomskih slojeva i neće se pogađati oko visine nadnice, koju niko, nigde u svetu ne bi prihvatio.”
Jeftina radna snaga koja proizvodi visoko kvalitetnu robu, razlog je što se fabrike premeštaju iz zemlje u zemlju.
“Kina je do pre pet do deset godina vodila u proizvodnji odevnih predmeta, ali su se nadnice u Kini utrostručile pa samim tim su i stvari proizvedene u Kini postale skuplje. Znatno povećanje nadnica dovoljan je razlog da se proizvodnja premesti u neku drugu, ‘jeftiniju’ zemlju poput Vijetnama, Bangladeša, Pakistana i Indije”, naglašava Sifton.
Pošto su nadnice najveća stavka, američke kompanije u inostranstvu nalaze jeftiniju radnu snagu za proizvodnju tekstila. Zato, kaže Rivoli, američke kompanije koje se bave nabavkom i prodajom odeće nisu vlasnice fabrika.
“Umesto toga, američke kompanije robu naručuju preko veoma kompleksnog međunarodnog lanca proizvođača. Iako se čini da je cena proizvoda u radnji veoma visoka u odnosu na cenu izrade, činjenica je da u celom tom procesu od proizvođača do potrošača, niko ne zaradi neke velike pare.”
Rivoli ističe da industrija odeće često podstiče razvijanje i procvat industrije uopšte. Ona kao primer navodi Britaniji u 17., Sjedinjene Države u 18. veku i Kinu od pre desetak godina.