"Arizona je nejlepša zemlja koju sam videla" zapisala je engleska književnica Vita Sakvil-Vest u jednom pismu Virdžiniji Vulf. Vita, romantična svetska putnica, prolazila je u ranim decenijama prošlog veka Evropom, Mediteranom, Bliskim Istokom, Amerikom. Njen britanski, aristokratski senzibilitet nekako joj nije dao da zavoli Ameriku. Opet, nebo, svetlost, zagasito rumeno stenje Arizone, koje neočekivano izbija iz tla, kao ruševine mističnih, prastarih gradova, izmamili su ovu nenadanu spoznaju, još neobičniju - s obzirom na reči koje slede - "Ali, Arizona bi trebalo da bude u Aziji, ne u Americi. Kako čovek da voli Ameriku!?"
Neobičnom igrom sudbine, ova prijateljska prepiska sa davnim datumima u zaglavlju, dopala mi je ruku upravo u danima mog, takodje neočekivanog, jednogodišnjeg boravka u Ariozni. Od avgusta 2006. živim u univerzitetskom gradu Tempeu, kao stipendista Glasa Amerike na programu profesionalnog usavršavanja za novinare, na Državnom univerzitetu Arizone. Najbliže što sam do tada znala o Ariozni, bili su sneni, nadrealni prizori pustinjskih pejzaža i avetinjski praznih gradova iz davnog Kusturičinog filma, podatak da su se tamo snimali poznati vesterni i prisećanje da se u njoj nalazi jedno od prirodnih cuda, Grand Kanjon. Vrlo maglovito, zapravo ništa.
Moj put do ljubavi prema Ariozni bio je kamenit i čudan. Iskušavan neshvatljivim avgustovskim i septembarskim vrućinama od kojih se na otopljenom asfaltu i zaista sasvim pustim ulicama onoga što ovde zovu gradovima, muti pogled, a glava rastače u nesuvislu tečnu masu. Kada se dan mog povratka, podjenako neshvatljiv kao i moj dolazak, primakao, shvatila sam da u sebi nosim sopstvenu spoznaju - nebo Ariozne je savršeno. Ovakvo nebo nikada, nigde, nisam videla. Takav pejzaž, koji u sebi ima nečeg nedvosmisleno vanzemaljskog, nisam susrela ni na jednom od svojih ranijih putovanja: obla, pravilno nanizana brdašca intenzivnih rumenih, žutih i zelenih nijansi, smenjuju nesagledive, duboko crvene kamenite raspukline, koje jedino mogu biti delo kakvog višeg, ekstravagantnog neimarskog nauma. A njih smenjuje monotonija prašnjave pustinje sa pokojim žbunom okamenjenim od nemilosrdnog sunca, dok se u treperavoj daljini, poput fatamorgane, nazire tanušni vrtlog pustinjske oluje, kao dim cigarete. Ovo smenjuju kristalno modre ploče, medju planine duboko usadjenih jezera.
Ovakvi oblaci, zapamćeni iz akademskog slikarstva minulih vekova, ovde se zaista nehajno izležavaju na svodu. A srebrni avioni što mi svakih nekoliko sekundi nisko proleću nad glavom, ka obližnjem aerodoromu u Feniksu, dremljivo se ljuljaju, nalik balonima, tako sporo da bih mogla da ih ulovim mrežom ili čak rukom. Njišu se u omamljujućem ritmu glasne muzike u našim kolima - jer, ovde se uvek negde vozimo. Na jugozapadu Amerike se gotovo nikad ne hoda, nikud se ne šeta, osim po neljudski ogromnim tržnim centrima. Treba li vam pasta za zube, buket cveća, da li ste gladni ili biste da razbistrite glavu, sedate u kola. Ulice su mahom nalik magistralama, oivičene visokim, asketskim palmama, prašnjavim trotoarima bez prolaznika, cvetnim žbunjem i neprivlačnim prizemnim zgradama ili uvek jednoličnim kompleksima za stanovanje, u različitim bojama zemlje - smedja, siva, crvena, oker. Postala sam kolekcionar njihovih imena, koja su češće španska nego engleska: "Serena" (Spokojna), "Amber Garden" (Ćilibarski vrt), "Carefree" (Bezbrižno) "Questa Vida" (Potraga za životom, gde sam se na kraju svog boravka u Arizoni, obrela i ja). I posle svega, ta muzika u kolima ili na slušalicama plejera - dok usamljeno ili u društvu po kojeg prijateljski pričljivog beskućnika hodate jednom od takozvanih ulica Tempea - vrlo lako postaje pozadina za film naših života.
Arizonu, koja je medju federalnim državama severnoameričkog kontinenta poslednja postala jedna od SAD (1912.) a naročito njen jug, gde se nalaze Tempe i glavni grad Feniks, karakteriše uočljivo odsustvo urbanog osećaja u evropskom smislu reči, za razliku od toliko različite Istočne obale, sa njenim Njujorkom, Vašingtonom, Bostonom... I pored opšterasprostranjene državne vere u boga i profit, privatno se ovde živi jedan donekle drugačiji život. Sedeći u avionu na povratku iz Njujorka i Čikaga, početkom januara, pitala sam se odsutno, kako li ću se ponovo pomiriti sa ruralnom izolovanošću i usporenošću Arizone. Kada sam uveče izašla iz aerodromske zgrade, moju prirodnu velegradsku napetost sprao je već znani topli noćni vetar, koji neprimetno nanosi prašinu u kosu. Jos uvek pomalo nervozno, stala sam na autobusku stanicu. Pored mene, sredovečna žena tipičnog izgleda: ozbiljan višak kilograma, detinjasto lice, šorc, patike i poluodsutan osmeh. Odakle sam? Ona zna da igra srpska kola. Učila je u medjunarodnom plesnom klubu u srednjoj školi. I sad bi se lako podsetila. Novinar? Trebalo bi da pišem o njoj. Cilj joj je da do pedesete sakupi 60.000 metalnih novčića, i nada se da će joj njeni iz crkve u tome pomoći kad saznaju kako namerava da novac da u dobrotvorne svrhe. Tog časa sam znala da sam ponovo u Ariozni.
I tako na svakoj autobuskoj stanici. Ako samo dozvolim da mi se pogled sretne sa nečijim, osmeh i neodoljiva potreba da se priča o sebi, o banalnim, o intimnim stvarima, da se sa meditativnom težinom u glasu, susedu na sedištu javnog prevoza saopšti da vreme leti... Javnim prevozom se u Arizoni voze uglavnom "likovi": osobe naročito liberalnih pogleda na gradjanski komfor i pristojan izgled, oni koji su u neprekidnom, glasnom dijalogu sa "višom instancom", manje imućni tinejdžeri sa patikama uvek podignutim na plišana sedišta autobusa. Vozili smo se i mi. I zahvalni smo na prilici da radoznalo i samo u početku s nelagodom, posmatramo onaj deo Arizone koji ne seda u kola da bi se odvezao u susednu ulicu. Da slušamo njihove ispovesti ili Hristom nadahnute i zažarene propovedi.
Poznavanje vanameričke geografije ovde je izuzetno retka pojava (Evropa? Srbija!?). Utoliko je fantastičnije kada se ono, kao iz vedra neba, ispolji sa neshvatljivom preciznošću: zašto bi, zaboga, 23-godišnja američka studentkinja znala da nabroji sve bivše jugoslovenske republike, ako njena srpska vršnjakinja po svoj prilici to ne ume?! Neke opaske povremeno odaju neočekivanu istorijsko-geografsku originalnost (Srbija - Sibir? Osetija, masakr u Beslanu?!), uglavnom poluzainteresovanu dobru volju i ljubaznost. Ponekad, blag strah - da li bi smeli tamo da otputuju...? Da li se po Evropi putuje avionom? Kod mladih, ponekad, duboka čeznja da se upozna Evropa. Medjutim, kod drugih i neobično odsustvo želje da se progovori jedna jedina reč sa malo starijim kolegama iz Evrope.
Izazovna lepota Arizone je u njenoj nacionalnoj složenosti: pored bele i crne rase, dramatično narasta broj legalnih i ilegalnih latinoameričkih imigranata, mahom Meksikanaca. Mnogi od njih ne progovaraju engleski jezik, niti, po svemu sudeći, nameravaju da to učine. Setan je istorijski i socijalno nezarastao ožiljak prisustva onih koji su ovde živeli mnogo pre bilo kog došljaka - Indijanaca, čiji se folklor neguje kao domaća bizarnost za isceljenje političke korektnosti i savesti.
Čitav niz vrelih popodneva prolazila sam živopisnim, "problematičnim" i manje problematičnim četvrtima Tempea - niske, praktično montažne prizemne kuće od drveta (požari su fatalno konačni, ali se i gradi preko noći) mali travnjaci ispred, tamo gde postoji izražen smisao za uživanje, izbačen prašnjavi trosed i sto pred ulaznim vratima; ponegde, oldtajmer, kao baštenski ukras, mada se mahom voze "jaka" kola, džip ili pikap, na prozoru američka i meksička zastava vise rame uz rame, umesto zavese. Meksički i beli kvartovi se u srednjem nižem socijalnom sloju često prepliću, i to su jedini krajevi gde možete videti musavu decu kako se veselo igraju ispred kuće ili na ulici. U imućnijim četvrtima, deca se igraju u sopstvenim, zatvorenim dvorištima ili pre, u kući. "Problematične" četvrti su mnogo zanimljivije. Što su "meksičkija" to ćete češće u dvorištu uočiti male šarene oltare sa Madonama i ostala prepoznatljiva znamenja.
U Tempeu je posebno privlačna opština Gvadalupe, po duhu i kulturi života izrazito autonomna, jedno od retkih ili jedino mesto gde možete naći otvorenu pijacu sa svežim voćem i povrćem, i gde ćete danju, sa radoznalošću natrčati na prodavnicu mrksičkih ukrasnih predmeta. Unutra nepregledni nizovi besprizorno šarene keramike sa sentimntalnim i dirljivim porukama gostoljubivosti, tradicionalne slike i figure kostura za Dan Mrtvih. Napolju, ogromne limene, dekorativne skalamerije boje rdje: sunce, mesec, zvezde, osnovni motivi latinoameričke kosmotvorne mašte. Iz dvorišta vas lenjo i kao, diskretno posmatra po koji naočit opasni momak, koji kad se spusti mrak, sasvim je jasno, postaje vodja lokalnog ganga. Noću vam ovde nije mesto. Žitelji Gvadalupea direktni su rodjaci Kastanedinog šamana Don Huana Matusa - Jaki Indijanci.
Dan povratka u skeptičnu, ciničnu i daleku Evropu postao je stvaran, uprkos neverici čula sada tako izoštrenih vrelinom pustinje, bliznom divlje prirode, prostranstvom čija se neizvesnost i beskonačna mogućnost jasno osećaju čak i unutar zidova na kojima piše "Questa Vida". Taj dan donosi mi iznova isto pitanje, koje mi postavljaju profesori sa Univerziteta i novi prijatelji iz Arizone: Šta je moje najvrednije "američko iskustvo"? Kažem da bi mi ovde uvek nedostajao evropski stil života i drevnost, evropska hiperkritičnost. Ono što će mi nedostajati i što ću poneti sa sobom kada napustim Ameriku biće sve jasnije narastajuća svest da je pravo na ličnu ljudsku slobodu i sopstveni izbor vrednost kojom me Evropa i Beograd nisi naučili tako dobro i temeljno, a da pre Arizone to čak nisam ni znala.