Umesto jaèanja ruske države, pokušaji predsednika Putina da izgradi federaciju po vertikali vlasti – od vrha do dna - mogli bi da umanje sposobnost Moskve da upravlja državom, kaže Fiona Hil iz Brukingsovog Instituta.
Tri meseca posle užasnog teroristièkog napada u ”školi broj jedan“, u Beslanu, u Severnoj Osetiji, rat u Èeèeniji je i zvanièno ušao u drugu deceniju. Taj brutalni napad posebno je ukazao na èinjenicu da je, naon deset godina ratova u Èeèeniji, situacija u regionu Severnog Kavkaza postala oèajna. Rusija mora da zaustavi moguæe obnavljanje etno-politièkih i unutrašnjih sukoba, koji su obeležili kolaps Sovjetskog Saveza – ukljuèujuæi sukob Oseta i Inguša oko Beslana – kao i pogoršanje regionalne ekonomije, uslova života i samih politièkih struktura.
Moskva je odavno zapostavila Severni Kavkaz - a posebno otkako je buknuo rat u Èeèeniji. U vreme Sovjetskog saveza nije bilo sveobuhvatnih inicijativa regionalnog razvoja. Industrijski sektori i urbane oblasti bili su prioritetni, dok su ruralni krajevi, u kojima živi veliki dio stanovništva, u suštini ignorisani. Posle raspada Sovjetskog saveza, problemi regiona su dodatno optereæeni velikim brojem izbeglica iz Južnog Kavkaza i Centralne Azije. Mada je oživljavanjem ruske ekonomije posle 1999. godine ostvaren odreðen napredak, posebno u gradskim sredinama kao što je Rostov, Severni Kavkaz u celini i dalje zaostaje za ostatkom Ruske federacije – sa Èeèenijom u kojoj je, oèigledno, situacija daleko najlošija.
Ekonomska kriza u Sjevernom Kavkazu povezana je i sa krizom regionalne uprave, koja takoðe datira od sovjetskog vremena. U SSSR-u, autonomija administrativnih oblasti, poput regiona i republika Severnog Kavkaza, bila je uglavnom simbolièna. Sav autoritet imala je centralna vlast, u èijem je središtu bila Komunistièka partija. Glavni gradovi autonomnih republika bili su tek malo razvijenija provincijska mesta. Put ka uspjehu vodio je preko Moskve, koja je pružala šansu za obrazovanje, posao i ceo dijapazon blagodeti, ukljuèujuæi i uticajne pozicije u centralnoj birokratiji. Najambiciozniji i najsposobniji pripadnici neruskih elita, gravitirali su ka centru moæi, gde su se u potpunosti rusifikovali i udaljili od zavièajnih regiona. Lokalne èelnike Severnog Kavkaza (baš kao i drugdje u SSSR-u) postavljala je Moskva. Njihovo politièko iskustvo bilo je limitirano na parohijske poslove i izvršavanje direktiva centralne vlasti.
Tome bi trebalo dodati i to da, baš kao što u vreme Sovjetskog saveza nije bilo planova regionalnog razvoja, u Severnom Kavkazu nije bilo ni zajednièkih regionalnih administrativnih ili politièkih struktura. (Ukljuèenje regiona u politièki okvir ruskog Južnog federalnog distrikta je inovacija predsjednika Vladimira Putina iz 2000. godine). Sovjetske vlasti uvek su pažljivo eliminisale bilo kakav uticajniji regionalni centar i elitu, kao moguæu konkurenciju centralnoj upravi u Moskvi. I nakon raspada SSSR-a, interesno utemeljene politièke partije (nasuprot lokalnim etno-politièkim pokretima) nisu uspele da se uèvrste i dokažu u Severnom Kavkazu.
Kao rezultat toga, regionalne elite sada èine parohijske birokrate iz sovjetske ere; politièki marginalni nacionalisti; èelnici takozvane “biznis-mafije”; šaèica mladih idealista bez administrativnog iskustva; i povremeno poneki lider, poput bivšeg predsednika Ingušetije Ruslana Auševa, koji se istakao kao funkcioner centralne vlasti pre povratka na Severni Kavkaz. Aušev, i pored toga, nije uspio da pridobije širu regionalnu podršku, izvan svoje etnièke zajednice. Tokom 1990-tih, ova haotièna kombinacija elita pokazala se apsolutno nesposobnom da reaguje na višestruke izazove stvaranja novih politièkih institucija, funkcionalne tržišne ekonomije i odnosa sa Moskvom na novim osnovama. Odmah nakon tragedije u Beslanu, u septembru 2004. godine, Moskva je shvatila svu ozbiljnost problema u Severnom Kavkazu. Ruska vlada je korektno identifikovala duboko siromaštvo i neadekvatne uslove života kao najznaèajnije faktore, koji su podsticali regionalne konflikte i stvaranje militantnih grupa, spremnih na teroristièko djelovanje. Predsednik Putin je naimenovao svog bliskog saradnika, Dimitrija Kozaka, za novog izalsanika Moskve u Južnom federalnom distriktu. Kozakov zadatak bio je da utvrdi socio-ekonomsku situaciju, te da pripremi strategiju smanjenja siromaštva i regionalni plan razvoja.
Pored toga, Putin je takoðe koristio Beslan kao podsticaj svojoj petogodišnjoj kampanji reforme ruskog federalnog sistema u celini, sa ciljem da se obnovi snažna centralizovana država. Ta kampanja je poèela stvaranjem sedam novih federalnih distrikta i naimenovanjem predsednikovih opunomoæenika 2000. godine. Svaki od tih novih federalnih distrikta, ili “super-regiona”, objednio je desetak postojeæih ruskih administrativnih teritorija, a novi glavni gradovi u distriktima zamišljeni su kao buduæi regionalni centri podreðenih im teritorija. Predsednikovi opunomoæenici, naimenovani da upravljaju novim distriktima, bili su zaduženi da obezbede da regionalni èelnici poštuju federalne zakone i budžetsku politiku, da razviju nove socijalne i ekonomske programe i da prikupe statistièke podatke za potrebe centralne vlasti.
Putin se nadao da æe novi distrikti pojaèati politièke i ekonomske veze tih regiona sa Moskvom, te da æe administrativni sistem uèiniti efikasnijim. Putinova objava od 13. septembra 2004. da æe umesto na izborima, guvernere u svim ruskim regionima ubuduæe postavljati centralna vlast u Moskvi (nominaciju potvrðuje lokalni parlament) – novi je korak u procesu centralizacije vlasti. Taj zakonski predlog je usvojila i ruska Duma, a predsednik Putin je potpisao zakon 12. decembra 2004., ne osvræuæi se na ozbiljne kritike iz inostranstva da nove mjere slabe regionalnu autonomiju i da degradiraju demokratske reforme iz 1990-tih. Promjene su takoðe kritikovane i zbog toga što nisu bile direktno povezane sa problemima koji su se pojavili u Beslanu.
Meðutim, Putin smatra da je veza postojala – što su i on i drugi zvaniènici ruske administracije jasno ponovili u seriji javnih obraæanja i privatnih razgovora (ukljuèujuæi i sastanke zapadnih analitièara sa predsjednikom Putinom, ministrom odbrane Sergejem Ivanovom i savjetnikom za nacionalnu bezbjednost Igorom Ivanovom - u Moskvi, odmah poslije tragedije u Beslanu, od 6. do 13. septembra 2004., kojima sam i ja prisustvovala). Dogaðaji u Beslanu naglasili su èinjenicu — veæ poznatu veæini ruskih posmatraèa i samom Kremlju – da Rusija trune iznutra, zbog korupcije i liène pohlepe. Sitna korupcija je omoguæila teroristima da, podmiæivanjem nadležnih, proðu kontrolne punktove i stignu do škole u Beslanu, i do dva aviona na aerodromu Domodedovo, koja su žene samoubice oborile samo nedjelju pred napad u Beslanu. Takoðe je velika pohlepa, uèinila da bivši i aktuelni državni funkcioneri krème znaèajnu državnu imovinu, èime su se samo poveæavale nevolje i otuðivale lokalne zajednice.
Kompletan razgovor sa Fiona Hil iz Brukingsovog Instituta, možete proèitati na adresi www.neweuropereview.com/serbian