Autor knjige je profesor Robert Grinberg, profesor slavistike na Univerzitetu Jejl. Kako je raspad bivše Jugoslavije uticao na dezintegraciju srpsko-hrvatskog jezika, kako politika utièe na lingvistiku, da li je srpsko-hrvatski bio veštaèka tvorevina ili je njegov raspad veštaèki izazvan? – to su teme kojima se bavi profeor Grinberg u knjizi Jezik i Identitet na Balkanu.
Robert Grinberg godinama prouèava preplitanje jezika, nacionalizma i etnièke politike na Balkanu. Kao Fulbrajtov stipendista 90-ih godina je putovao po Jugoslaviji i prisustvovao jezièkom fenomenu na koji nije naišao u modernoj lingvistici. «Izbio je rat, svi znamo šta se dešavalo, ali za mene je bez presedana bio raspad jednog jezika, koji sam smatrao jedinstvenim, na tri a potencijalno i èetiri jezika - srpski, hrvatski, bosanski i potencijalno crnogorski. Ova knjiga pokušava da to objasni, ne želim da dokažem da li èetiri jezika postoje ili ne, veæ da dokumentujem debate koje besne unutar novih jezika.»
Grinberg smatra da je ubrzano udaljavanje novih jezika bilo posledica takozvanog «jezièkog inženjeringa» èija je osnova bila politièka.
«U srpsko-hrvatskom je jedinstvo jezika bilo postignuto kroz priznavanje i prihvatanje razlika, da možete reæi kruh ili hleb u zavisnosti od varijante. Zaista osporavam tvrdnje iznete posle 91. godine da srpsko-hrvatski nije bio jedinstven, da je bio nametnut ljudima, da je bio tekovina komunizma ili prve Jugoslavije jer je jugoslovenstvo kao što znamo ideologija starija od obe države.»
Profesor Njujorškog univerziteta Suzan Vudvord primeæuje da je raspad jedinstvenog jezika srpske lingviste, za razliku od hrvatskih, zatekao nespremne. I danas postoji kontroverza oko standardnog srpskog jezika s ozbirom za postojanje ekavske i ijekavske varijante.
»Bitku u Srbiji za sada dobijaju lingvisti koji se zalažu za status quo. U novom komitetu koji reguliše srpski jezik su predstavnici Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Kao posledica, dominira ideja da postoji standardni jezik ali da se nastavlja sa dva zvanièna izgovora. Takav sluèaj se medjutim ne toleriše u veæini evropskih zemalja i biæe zanimljivo videti da li je ovo trajno rešenje ili æe se promeniti»
Vudvord smatra zanimljivim što se hrvatski struènjaci toliko trude da dokažu da su srpski i hrvatski dva jezika. Ona podseæa da se i dalje vodi borba izmedju zagovornika èistog hrvatskog, i onih koji su za jezièku toleranciju. A profesor Grinberg podseæa da u BIH nije bilo lingvistièkog razloga za stvaranje posebnog jezika i da je rad na novom standardu doveo do odbacivanja «èitave tradicije Bosne poznate po toleranciji.» On dodaje da je bosanski jezik priznat pet godina pre nego što su objavljene prve gramatike tog jezika. Nerešena pitanja bosanskog, odnosno bošnjaèkog jezika, i jezièke situacije u Republici Srpskoj mogla bi da reši revizija Dejtonskog sporazuma, smatra Grinberg i dodaje da je jezièka situacija najstabilnija u Hrvatskoj gde se 96% stanovnika izjašnjava da govori hrvatski. Što se tièe tendencija o proglašenju crnogorskog jezika, Grinberg smatra da æe ishod zavisiti od opstanka zajednièke države ali uz napomenu da je to borba koju više od lingvista vode pisci i politièari. Jezik je osetljivo emotivno pitanje za narode Balkana, ali bi premoštavanje lingvistièkih podela i ogranièavajuæih jezièkih normi pomoglo etnièkom pomirenju u regionu, zakljuèuje Grinberg.