G.Dobins, sada direktor Centra za medjunarodnu bezbednost i odbrambenu politiku pri uglednom trustu mozgova, korporaciji “Rand,“ u razgovoru sa našom koleginicom Majom Draker najpre se osvrnuo na pitanje u kojoj meri su SAD i njihovi partneri u NATO uspeli da redefinišu zajednièke ciljeve u Iraku i širem podruèju Bliskog istoka:
Dobins:Mislim da su deleko stigli u slaganju o buduænosti mada se i dalje ne slažu o prošlosti, odnosno o tome da li je bilo pametno izvršiti invaziju na Irak. O tome su podeljena mišljenja i na domaæem terenu pošto sada veæina Amerikanaca veruje da je invazijom poèinjena greška. Ali, što se tièe podrške iraèkoj vladi koja preuzima vlast 30. juna, naèina na koji medjuanrodna zajednica tu podršku treba da pruži, i uloga koje u tome treba da imaju SAD, NATO i druge medjunaordne organizacije, tu vlada znatna saglasnost. S druge strane, neke evropske zemlje smatraju da je Irak problem koji je Amerika stvorila i koji uglavnom sama mora da reši, pa je stoga i njihova spremnost da uèestvuju u pružanju pomoæi ogranièena uprkos tome što geografska blizina nestabilnog Bliskog istoka èini to podruèje vrlo bitnim pitanjem za bezbednost Evrope.
Draker:Iz perspektive NATO-a, šta se dešava sa redefinisanjem trans-atlanstkih odnosa u svetu koji su obeležili teroristièki napadi 11. septembra 2001.?
Dobins:Transatlantski odnosi su prošli kroz težak period, ali mislim da je njihova suština ostala nepromenjena. Interesi SAD i Evrope se uglavnom podudaraju u veæini podruèja u kojima vlada problematièna situacija, i mahom se poklapaju i u domenu vrednosti kojima su obe strane privržene. Neki problemi današnjice su tako ogromni da oni ne mogu biti rešeni bez aktivne saradnje SAD i Evrope. Mislim da su SAD posle 11. septembra prošle kroz fazu unilateralizma ali da je veæ protekle jeseni i najzagriženiji pobornik unilateralizma u Vašingtonu sagledao da postoje granice za ono što unilateralnim prilazom može da se ostvari. Pokušali smo da se sami nosimo sa iraèkim problemom i taj pokušaj jednostavno nije uspeo; stoga pokušavamo da angažujemo NATO, saveznike i same Iraèane koji su u svemu tome najvažniji. Shvatili smo da postoje problemi koji nadmašuju i kapacitete jedine supersile na svetu.
Draker:Antiamerièko raspoloženje u Evropi raste. Amerièki doprinos pobedi u Hladnom ratu i njeno savezništvo sa Evropom u senci su neslaganja oko rata u Iraku. U kakvom su stanju amerièko-evropski odnosi i šta treba uèiniti u cilju obnove tog tradicionalnog savezništva?
Dobins:Odnosi su nesumnjivo pogoršani i Irak je glavni uzrok tome, kao i precpecija unilateralizma Bušove administracije. S druge strane, bilo je toga i u prošlosti, setimo se vijetnamskog rata... A i Bušova adminsitracija je u medjuvremenu prihvatila više multilateralan stav, promenila strategiju vizavi Iraka bržim prenosom vlasti na Bagdad, pozvala na veæu ulogu UN i na više naèina prihvatila mnoge sugestije svojih evropskih kritièara. Ovo razdoblje neslaganja æemo postepeno prevaziæi ali ono æe nesumnjivo ostaviti trag.
Draker:Da li Evropska unija postaje nova supersila èiji se interesi ne podudaraju neminovno sa interesima Amerike?
Dobins:Evropska unija predstavlja podruèje koje je veliko koliko i SAD, populaciju koja je velika koliko i amerièka i privredu koja je ravna amerièkoj... EU postaje supersila ali ne u vojnom ili bezbednosnom smislu, veæ eknomskom i kulturološkom. Nudi uzor koji se na mnoge naèine razlikuje od amerièkog modela i koji je mnogima privlaèan. EU poseduje karakteristike koje je èine takozvanom ”mekom“ silom. To je razlikuje od Amerike i njenog odluènijeg prilaza problemima, a u toj sferi EU i ne stremi tome da joj postane konkurent.