T.G.K.: Decentralizacije je sjajna ideja u teoriji, kako u smislu decentralizovne strukture srpskih entiteta unutar samog Kosova, kao povoljnog rešenja i za Srbe i za Albance, tako i u smislu decentralizovanog Kosova unutar državne strukture Srbije, koje bi uživalo veliki stepen autonomije. Medjutim, problem je u kojoj meri bi takva solucija bila primenljiva. SAD i evropski saveznici bi želeli da Srbi ostanu na Kosovu da bi se u toj pokrajini održala fikcija multietniènosti. Realno govoreæi, došlo je do velikog etnièkog èišèenja Srba od kako je NATO preuzeo upravu nad Kosovom u junu 1999. Bojim se da æe, ako se bude nastavilo ovim putem, ta pokrajina postati potpuno monoetnièna. Pod idealnim uslovima, Kosovo bi bilo vraæeno pod upravu Srbije uz visoki stepen autonomije, pošto je Srbija sada potpuno demokratska zemlja. Druga solucija za Kosovo bi mogla da bude podela te pokrajine uz zašititu srpskih enklava i svetinja.
B.M.: Da li æe SAD igrati važnu ulogu u odluèivanju o konaènom statusu Kosova, ili æe to prepustiti Evropskoj uniji?
T.G.K.: SAD æe verovatno imati neku ulogu u odluèivanju o konaènom statusu Kosova, ali to neæe biti dominantna uloga. Posle teroristièkih napada na SAD, 11. septembra 2001. godine, Kosovo je postalo sasvim periferno pitanje u amerièkoj spoljnoj politici i svakako nije pitanje visokog prioriteta. SAD sada uglavnom prepuštaju pitanje konaènog statusa Kosova Evropskoj uniji i oèekujem da æe se taj trend nastaviti. Nisam siguran da li su i sami Evropljani formirali odluku o konaènom statusu te pokrajine. Medjutim, koju god odluku donese Evropska unija, najverovatnije je da æe je SAD podržati.
B.M.: Šta bi Vašington i Beograd mogli da uèine za uspostavljanje tešnje saradnje u borbi protiv terorizma, a kroz to možda i za tešnje bilateralne odnose?
T.G.K.: Beograd je izlazio u susret SAD, naroèito u periodu posle Miloševiæa. Beograd želi da ima tesne strateške veze sa SAD i nastojao je da ukaže Vašingtonu da su islamski ekstremisti aktivni na Balkanu, naroèito u Bosni i na Kosovu. Ostaci Oslobodilaèke vojske Kosova održavaju veze sa Al Kaidom i drugim islamskim ekstremistima. Beograd je stoga sasvim spreman da uspostavi konstruktivnu saradnju. Medjutim, problem je u tome što se Vašington još od poèetka 1990-tih odnosi prema Srbiji kao prema neprijatelju. Mada Miloševiæ više nije na vlasti, i mada je reè o potpuno demokratskoj zemlji, u Vašingtonu još uvek vlada neko podozrenje prema Beogradu. SAD bi trebalo da promene takav stav jer æe Balkan biti jedan od frontova u ratu protiv terorizma. Nama æe biti potrebna pomoæ Srbije u hvatanju u koštac sa tim problemom.
B.M.: Kako izgleda, medjunarodne mirovne snage na Kosovu i u Iraku nisu tako delotvorne kako se to oèekivalo. Kako sagledavate tekuæe probleme mirovnih operacija?
T.G.K.: U oba sluèaja, na Kosovu i u Iraku, verovatno je da æe ishod situacije biti prilièno neprijatan. Odnosno, ranije ili kasnije, mirovne snage æe napustiti te regione, nakon postizanja, ako mogu tako da kažem, sporazuma bez ikakvih moguænosti za uspeh, kako na Kosovu, gde æe NATO zaboraviti svoj veliki projekt o multietnièom Kosovu, tako i u Iraku gde se SAD i saveznici nalaze u situaciji koja se stalno bezbednosno pogoršava. Bojim se da æe u odredjenom momentu SAD uèiniti najbolje što mogu u veoma lošoj situaciji i preneti vlast na neku iraèku upravu, a odgovornost za bezbednost na iraèke snage bezbednosti, koje su obuèile SAD, napraviti velièanstven egzodus i proglastiti veliku pobedu i uspešno obavljen posao.