Analitièari su uoèili najmanje dve jasno izražene faze u izgradnji države. Prva nastupa odmah po okonèanju oružanog sukoba i obuhvata obnavljanje osnovnih službi, kao što su bezbednost, vodovod, elektrodistribucija, javni prevoz i zdravstvena zaštita. Druga faza tièe se obnavljanja politièkih i ekonomskih institucija kako bi intervencionistièke snage mogle da se povuku. Poznati profesor politièke ekonomije na univerzitetu Džons Hopkins, Frensis Fukujama, kaže kako se nadao da æe po hapšenju Sadama Huseina, izgradnja iraèke države uæi u drugu fazu:
”Na nesreæu, to se nije dogodilo, i rekao bih da su vojni i bezbednosni aspekti te situacije - i u Iraku i u Avganistanu - još uvek u prvom planu.“
Sudeæi po primerima Somalije, Bosne i Kosova, proæi æe mnogo godina pre nego što Irak i Avganistan budu mogli da funkcionišu kao samostalne države, kaže Fukujama. Direktor istraživaèkog odeljenja za Bliski istok, u Brukingsovom institutu, u Vašingtonu, Kenet Polak, smatra da su Sjedinjene Države napravile veliku grešku u tome što nisu osigurale efikasnu zaštitu bezbednosti u Iraku:
”Nismo dopremili dovoljno vojnika iz Sjedinjenih Država i drugih zapadnih zemalja, za osiguravanje bezbednosti našeg osoblja, humanitarnih radnika, nedržavnih i medjunarodnih organizacija, a što je najvažnije, samog iraèkog naroda.“
Kenet Polak smatra da iraèka privreda ne može da se pokrene najviše zbog toga što roba ne može bezbedno da se transportuje. Prodavnice i fabrike se pljaèkaju. Nedostatak bezbednosti obeshrabruje investitore i plaši zaposlene. On posebno istièe da je zbog toga osoblje koalicije izolovano od iraèkog naroda, što stvara atmosferu nepoverenja. A nedostatak komunikacija sa stanovništvom olakšava ekstremistièkim muslimanskim liderima, kao što je Moktada al-Sadr, da stièu sve više pristalica. Za izgradnju neke države, kažu analitièari, najvažnije je da se ima sveobuhvatna, integrisana strategija. Savetnik za medjunarodnu bezbednost u vašingtonskom Centru za strateške i medjunarodne studije, Mišel Flornoj, kaže da takva strategija mora da postoji pre preduzimanja bilo kakve akcije:
”Svaka uspešna strategija mora da sadrži politièku, vojnu, ekonomsku i humanitarnu dimenziju, planove za informisanje javnosti i tako dalje. U praksi to znaèi uspostavljanje mehanizama koji æe osigurati njihovu integraciju, kako u fazi planiranja operacije, tako i u fazi njenog sprovodjenja na terenu.“
Mišel Flornoj primeæuje da su vojne akcije u Iraku i Avganistanu bile uglavnom uspešne, ali da politièki i ekonomski razvoj zaostaje.
Po mišljenju analitièara, deo integrisanog strateškog plana trebalo bi da bude i uredan prenos vlasti, u skladu sa uslovima koji vladaju na licu mesta. Mnogi strahuju da Irak neæe biti spreman za uredan prenos vlasti 30. juna. Tomas Karoters, iz Karnegijeve zadužbine za demokratiju, kaže da ubrzavanje prenosa vlasti i èitavog demokratrskog procesa u Iraku, predstavlja krupnu grešku:
”Želja da se ta zemlja što pre sprovede kroz osnovni proces formiranja demokratije i poèetna ideja o ubrzanom pisanju ustava, osnivanju stranaka i održavanju izbora... sada su usporene silom realnih uslova i dogadjaja. Ali još uvek postoji neprirodno ubrzan redosled poteza.“
Karoters kaže da su Sjedinjene Države, u nastojanju da ubrzaju taj proces, zadržale previše kontrole, propuštajuæi da u taj proces ukljuèe važnije segmente iraèkog društva. Te grupe su se sada pobunile.
Medjutim, neki analitièari smatraju da su Sjedinjene Države ipak uzele u obzir pouke iz prošlosti. Problemi su se javili u primeni, smatra Džejms Dobins, bivši amerièki ambasador pri Evropskoj zajednici i jedan od autora knjige ”Uloga Amerike u izgradnji država: od Nemaèke do Iraka.“ On kao primer navodi raspuštanje iraèke vojske:
”Postoji dobro shvaæen proces razoružavanja, demobilizacije i reintegracije, koji smo više puta primenili. Te ljude registrujete, date im meseèna primanja i kažete im: još nismo odluèili šta æemo sa vama, ali ne brinite - platu æete dobijati. Biæete ili prekvalifikovani u kompjuterske tehnièare ili æete biti vraæeni u vojsku.“
Neki posmatraèi kažu da pokušaji stranih sila da izgrade neku državu èešæe propadaju nego što uspevaju, a da su osim toga skupi i finansijski i u smislu ljudskih života. U proteklih pola veka samo mali broj pokušaja izgradnje država je uspeo. Takvi primeri su Nemaèka, Italija i Japan. Ali u svim tim zemljama privreda, obrazovanje i politièki razvoj bili su na znatno višem nivou nego u veæini zemalja u kojima se obièno pokušava sa izgradnjom novog društva.
Neki analitièari kažu da se visoka cena izgradnje države na kraju ipak isplati. Avganistanski ambasador u Sjedinjenim Državama, Said Džavad, ukazuje na progres koji je njegova zemlja postigla od svrgavanja talibanskog režima:
”U protekle dve godine veæina Avganistanaca je doživela znaèajan napredak životnih uslova. Prema Medjunarodnom monetarnom fondu, prošle godine imali smo stopu ekonomskog rasta od 30 odsto, a ove godine 20 odsto.“
Ambasador Džavad kaže je u zemlji došlo do rasta politièkih stranaka, gradjanskih organizacija, medijskih kuæa i drugih demokratskih organizacija koje nisu mogle da se razvijaju pod talibanskim režimom. Abdulvahab Alkebsi, iz Nacionalne zadužbine za demokratiju, istièe da znakova pozitivnog razvoja dogadjaja ima i u Iraku:
”Iraèani ponovo koriste svoje pravo uèešæa u javnom životu, što se oèitava u bujanju politièkih i gradjanskih aktivnosti i osnivanju preko 300 politièkih stranaka i nedržavnih organizacija u proteklih nekoliko meseci. Pored otvaranja malih i srednjih preduzeæa Iraèani ohrabrujuæom brzinom i sa entuzijazmom oragnizuju lokalne poslovne grupe, trgovinska udruženja i komore.“
U krajnjoj liniji, uspeh nastojanja na izgradnji države zavisi od punog uèešæa stanovništva te zemlje. A, kako smatra veæina analitièara, spoljne sile mogu da pomognu u pokretanju tog procesa i pružanju saveta tokom njegovog odvijanja.