G.K.: To je veoma pozitivan razvoj dogadjaja, mada Robertsonova izjava sadrži dvostruko znaèenje. On želi da, na primer, vojni establišment Srbije i Crne Gore odražava istinsku multietniènost društva, pri æemu, u stvari, misli i na potrebu postizanja veæeg napretka na Kosovu. Kao što znate, u ovoj fazi Kosovo nije multietnièko društvo, a rad na tome æe zahtevati daleko veæe uvažavanje rezolucije 1244, prema kojoj je ta pokrajina integralni deo Srbije. To istovremeneo znaèi da æe biti potrebno iskoreniti korupciju u toj pokrajini, ostvariti daleko veæi povratak izbeglica i stvoriti funkcionalan prvosudni sistem, kako bi se ostvarilo istinski multietnièko društvo. To takodje znaèi da bi trebalo preispitati sastav i funkciju Kosovskog zaštitnog korpusa, koji ne operiše kao deo mirovnih snaga, vec više kao ogranak bivše Oslobodilaèke vojske Kosova. S druge strane, u Bosni i Hercegovini su preduzete znaèajne mere i oružane snage te zemlje odražavaju mešovit nacionalni sastav društva. S jedne strane imate hrvatsko-muslimanske snage, a sa druge Vojsku Republike Srpske, što je u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Tokom proteklih nekoliko dana, vlada Republike Srpske je preduzela sve potrebne zakonodavne mere da obezbedi da Vojska Republike Srpske bude pod komandom kolektivnog predsedništava u Sarajevu, a opet u skladu sa Dejtonskim sporazumom, za šta joj nije odato dužno priznanje.
B.M.: Kako medjunarodna zajednica i Sjedinjene Države podržavaju stvaranje multietnièkog Kosova?
G.K.: Pre svega, treba se daleko više usredsrediti na Kosovski zaštitini korpus, njegov sastav, ulogu i moguæe veze sa ekstremnim elementima u regionu i dalje, kao i na krijumèarenje droge, prostituciju i druge ilegalne aktivnosti. Da bi se stvorilo multietnièko društvo na Kosovu, sve strane u toj pokrajini trebalo bi da postupe u skladu sa medjunarodnim pravnim normama, pokažu tolerantnost i pruže ruku pomirenja, posebno albanska zajednica.
B.M.: Kako biste vi protumaèili neuspešne predsednièke izbore u Srbiji?
G.K.: Izbori su odraz nesredjene politièke situacije u toj zemlji, rascepkanih interesa i stranaka. Kao jednu od moguæih solucija politièke krize, Srpska pravoslavna crkva i prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjeviæ pokrenuli su pitanje obnove ustavne monarhije u Srbiji. To je veoma znaèajno, jer bi time mogao da se obezbedi kontinuitet vlasti, kao što je slucaj u mnogim zemeljama sveta, poput Australije, Malezije, Kanade itd., pošto bi ustavna monarhija svojom posrednièkom i simboliènom ulogom štitila državnu strukturu i ustav, dok bi stranke obavljale svoje normalne politièke aktivnosti. Obnova monarhije u Srbiji ne bi uticala na sadašnju drzavnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Svaka od njih bi imala svoju politièku strukturu, a na nivou državne zajednice nalazio bi se predsednik, ili neki vid zajednièkog upravnog tela, nezavisnog od monarhije. Obe èlanice državne zajednice mogle bi da operišu u skladu sa svojim tradiconalnim strukturama i u okviru prihvaæenog federalnog formata, mada bi jedna bila monarhija, a druga republika.