“U ovom momentu, nova strategija za Avganistan je bila najbezbolniji i najefikasniji potez koji je Obama mogao da povuče“, kaže za naš program voditelj televizijskog programa “Hronika Bele kuće,” Luelin King.
King: “Jednom rečju, ta opcija niti je realna, niti ostvarljiva. Pre svega, ovaj rat nije popularan među samim demokratama i rok za početak povlačenja američkih snaga je određen da bi se demokrate umirile, ali će ta ista odluka izazvati kritike i napade republikanaca koji žele da se rat nastavi. Međutim, i pomenuti rok je fleksibilan i nije definitivan, pošto bi neupućivanje dodatnih snaga ogorčilo republikance, ali bi sačuvalo jedinstvo demokrata i obrnuto. Pošto je ovo kompromisna strategija, podrška njoj mogla bi da bude kratkotrajna, mada će, kako sada stvari stoje, predsednik izgleda biti u stanju da osigura njeno finansiranje, pre svega zato što je reč o patriotskom gestu i što niko u Kongresu ne želi da ukine pomoć vojnicima koji ratuju. Ali, problem je u tome što se pravo rešenje odgađa i što, bojim se, niko ne veruje da je moguće pobediti u Avganistanu.”
Glas Amerike: Kako će Vašington da izađe na kraj sa trostrukim izazovom - u Iraku, Avganistanu i Pakistanu?
King: “Mislim da to nije moguće. Prvo, nemamo dovoljno sredstava da vodimo ratove na tri fronta i drugo nemamo dovoljno vojnika. Pored toga, uvek postoji mogućnost izbijanja konflikta negde drugde, kao što je Iran. Drugim rečima, proces povlačenja snaga će morati da počne negde - verovatno u Iraku, a zatim će se jula 2011. početi sa smanjivanjem snaga u Avganistanu. Ali, čak ako se ne ostvari ni jedan od zacrtanih ciljeva, finansijski teret će biti tako velik, uz ljudske žrtve, da će imati kumulativni negativni efekat na javno mnjenje, koje će nametnuti potrebu neodložnog i brzog rešenja.”
Glas Amerike: Kakav razvoj događaja očekujete u narednih 18 meseci?
King: “Najkonstruktivniji regionalni razvoj događaja bi bio promena režima u Iranu. Iranska srednja klasa je teško pogođena novim ekonomskim merama. Ali, veliko je pitanje da li će oni i druge opozicione političke snage moći da smene Ahmadinedžada. Pored toga, moglo bi da dođe do brojnih manjih regionalnih konflikata, na primer u Jemenu, Somaliji i drugde. Ono što je zabrinjavajuće je da su sve te neuspele države potencijalno utočište za pripadnike al-Kaide, pošto terorističke organizacije ne mogu da nađu utočište u progresivnim društvima, već samo u zemljama koje se raspadaju ili su u konfliktu.”