Predsednik Obama će morati jasno da definiše i objasni američkom narodu razloge zbog kojih smo u Avganistanu, kaže za naš program naučni saradnik Instituta “Vudro Vilson”, Džon Sitilidis.
Sitilidis: “Pitanje Avganistana i Pakistana će biti možda najveći spoljnopolitički izazov predsednika Obame narednih meseci, a verovatno i tokom celog prvog mandata. U Avganistanu će biti stacionirano oko 70.000 hiljada američkih vojnika u misiji koja ima sve maglovitiji cilj. Prisustvo Al-Kaide u toj zemlji je efektivno polarizovano tokom Bušove adminstracije, a sada su Sjedinjene Države i saveznicu suočeni sa Talibanom. U medjuvremenu, Al-Kaida se regrupisala na planinskom područuju severozapadnog Pakistana. Sada se postavlja pitanje šta je naša misija u Avganistanu i Pakistanu. Drugim rečima, predsednik Obama će morati jasno da definiše i objasni američkom narodu razloge zbog kojih smo u Avganistanu, kao i činjenicu da je zbog aktivnosti Al-Kaide u Pakistanu, avganistansko i pakistansko pitanje neodvojivo i dvostruko složenije.”
Glas Amerike: Kako će se administracija predsednika Obame istovremeno nositi sa konfliktima u Avganistanu i Pakistanu i sadašnjom ekonomskom krizom?
Sitilidis: “Većina Amerikanca ne brine toliko zbog dogadjaja u udaljenim regionima, već o svojim ekonomskim problemima, reformi zdravstvenog sistema, revitalizaciji ekonomije i povećanju broja radnih mesta. Pored ovih unutrašnjih pitanja, predsednik mora da reši nasledjeni avganistansko-pakistanski problem, a to će biti teško bez jasne podrške američke javnosti. Pored toga, Obama će morati da objasni američki stav saveznicima u NATO-u, koji sve više dovode u pitanje svoj angažman u tom regionu. Ukoliko ne budemo imali podršku saveznika, imaćemo sve veće probleme ne samo u Avganistanu i Pakistanu, pošto bi oni mogli da se preliju i u druge muslimanske zemlje.”
Glas Amerike: Da li primećujete bilo kakvu promenu američke politike prema Iranu i njegovom nuklearnom programu?
Sitilidis: “Površno gledano, nema nagoveštaja da je u ameriškoj politici došlo do nove strateške orijentacije. Pristup rešavanju iranskog problema je do sada uglavnom bio multilateralne pregovaračke prirode, u čemu su učestvovale i Britanija, Nemačka i Francuska. Međutim, ti pregovori nisu bili uspešni i omogućili su Iranu da dobije dodatno vreme i nastavi rad na svom nuklearnom programu. Nova pozicija u američkoj politici se ogleda u otvorenijem pristupu predsednika Obame Iranu i pokušaju da toj zemlji ponudi podsticajne mere i diplomatskim putem privoli Teheran da odustane od svog programa. Američki ustupci se ogledaju i u blagom reagovanju Vašingtona na oštre mere teheranskog režima protiv opozicije i demonstranata posle predsedničkih izbora. Drugim rečima, to je bila Obamina jasna poruka Teheranu da Vašington ne želi promenu režima, već promenu politike.”