Na jednoj večeri pre 17 godina, američki novinar Džon Valak je
predložio prisutnim izraelskim, palestinskim i jordanskim funkcionerima
da upute petnaestoro dece iz svojih zemalja u letnji kamp u Mejnu. On
je bio uveren da pomanjkanje prilika za druženje i zbližavanje mladih
doprinosi mržnji u regionu. Šest meseci kasnije, rodjeno je „Seme
mira“. Taj dečji kamp postoji i danas. U tom kampu za rešavanje sukoba,
svakog leta se okuplja gotovo 500 dece - u nadi da će svaki put
zasaditi po jednu semenku mira.
Na prvi pogled, „Seme mira“
izgleda kao svaki dečji letnji kamp. Tu su plivanje, bezbol i veslanje.
Međutim, sličnosti se tu završavaju. Većina dece u kampu je iz
Izraela, sa palestinskih teritorija, iz Egipta i Jordana. Došla su da
izraze svoja osećanja o bliskoistočnom konfliktu i nauče nešto od
drugih, kaže Lezli Levin, direktorka kampa „Seme mira“.
„Naš
kamp postoji da bi se zbližila deca sa područja konflikta, koja kod
kuće nemaju priliku da se druže u ovako pozitivnoj sredini“, kaže Levin.
Polaznici kampa imaju 14
do 16 godina. Iako neki žive na razdaljini od pet minuta, fizičke,
kulturne i političke barijere ih sprečavaju da se druže. Bobi Gotčak,
koosnivača kampa, kaže da te barijere igraju veliku ulogu u održanju
konflikta.
„Oni uglavnom vide vojnike, ili na svojim
televizijama vesti o ljudima koji pokušavaju da im nanesu zlo. Stoga se
sa njima identifikuju“, ističe Gotčak.
„Seme mira“ želi da sruši te barijere. Amira je iz Kaira u Egiptu.
„Za koga da navijam“, pita se ona.
U kampu je prvi put srela nekog iz Izraela.
„Shvatila sam da su oni divni ljudi. Imam mnogo prijatelja“.
Ali
postići prijateljstvo i razumevanje nije lako. Učesnici kampa
svakodnevno organizuju razgovore o konfliktu, koje vodi stručni
moderator.
Učesnike kampa biraju njihove vlade. Oni su pre
dolaska prošli kroz obuku. Organizatori kampa to podstiču i kažu da je
sada – posle pedeset godina argumenata koji su potpirivali konflikt –
vreme za početak stvarnog slušanja, učenja i razumevanja.
„Oni
takođe treba da iznesu na sto ružnu istinu, ono što su uvek verovali o
tim ljudima. I kada se to iznese na sto, svi mogu da vide. Dovedu neke
stvari u pitanje, pogledaju po sobi i upitaju se da li su zaista takvi
ovi ljudi koji su u sobi sa mnom“, priča Bobi Gotčak, koosnivač kampa
"Seme mira".
Petnaestogišnja Nili, Izraelka iz Peta Tikve u blizini Tel Aviva, kaže da je prva nedelja dijaloga bila najteža.
„Bilo
je veoma emotivno. Čujem stvari zbog kojih ne mislim dobro o sebi,
svojoj zemlji, o vladi. Na drugoj strani, razumela sam zašto se sve to
događa. Osetila sam da nema pravde na obe strane”, kaže Nili.
Petnaestogodišnji Kamil, palestinski hrišćanin iz Vitlejema, takođe kaže da je dijalog često bio težak, ali vredan.
„To
mi je promenilo gledište, jer sam pre nego što sam došao mislio da su
Izraelci teroristi koji nas mrze, koji žele da nas pobiju. Sada znam da
su oni normalna ljudska bića i da ima ljudi koji su ekstremisti i ljudi
koji su normalni“, kaže Kamil.
I Nili i Kamil kažu da će kod
kuće pričati svojim prijateljima i porodici o svom ovdašnjem iskustvu.
Bobi Gotčak veruje da je završetak kampa zapravo početak. Težak posao
je povratak u region i rad na miru.
„Kada se vrate kući,
potrebna im je velika pomoć. Jer su upravo došli do tih uverenja i tek
nedavno shvatili. To se događa tek treće nedelje“.
Ovo je 17.
sezona kampa „Seme mira“. Organizatori su uvereni da je posađeno novo
seme, a učesnici sada treba da odu kući i grade mir.