“Administracija predsednika Obame bi mogla da zauzme nešto drugačiji stav prema Balkanu, ali će za to biti potrebno vreme”, kaže u razgovoru za Glas Amerike, Martin Slecinger, direktor Programa za istočnoevropske studije u Centru Vudro Vilson. Slecinger se osvrnuo na mogući stav nove američke administracije prema Evropskoj uniji, Rusiji i Srbiji.
Slecinger: Sjedinjene Države će intenzivirati prijateljske odnose sa Evropskom unijom i raditi na unapredjenju odnosa sa Rusijom, pošto uočavaju da čak ni supersila ne može da dejstvuje unilateralno i da mora da obezbedi volju i spremnost saveznika za pomoć i saradnju. Doćiće znači do mnogo veće koordinacije Vašingtona i Brisela - preko NATO-a, zatim na ekonomskom planu i na planu političke saradnje u pogledu Balkana, Bliskog istoka, itd... Što se tiče Rusije, Obamina administracija vidi stvari drugačije od Bušove u odnosu na protivraketni sistem u Češkoj i Poljskoj, tako da je Rusija već nagovestila da će odustati od stacioniranja svog nuklearnog oružja u okolini Kalinjingrada. Što se tiče ponekad oštre retorike izmedju Vašingtona i Moskve, sve dok je reč o retorici, stvari će biti u redu. Moskva prolazi kroz svoju fazu ekonomskih i drugih problema, a Obamina administracija shvata da njeni najveći problemi ne dolaze iz Rusije, nego iz drugih delova sveta. Dakle, Rusija i Sjedinjene Države neće biti posestrime, ali će svakako imati partnerske odnose.”
Glas Amerikea: Da li bi Sjedinjene Države mogle da prihvate novu ulogu, pa čak i politiku na Balkanu?
Slecinger: Administracija predsednika Obame bi mogla da zauzme nešto drugačiji stav prema Balkanu, ali će za to biti potrebno vreme, pošto će biti preokupirana brojnim drugim i aktuelnijim problemima, počevši od Bliskog istoka i Avganistana, do Iraka, Irana, itd... Drugim rečima, Obamina politika na Balkanu bi mogla da poprimi neke konture Klintonove politike - to kažem u pozitivnom smislu. Naime, Klintonova administracija je oduvek verovala da je jedan od njenih najvećih spoljnopolitičkih uspeha okončanje rata i ostvarenje mira i stabilnosti u Bosni i Hercegovini. Mislim da bi Obama želeo da tu situciju unapredi, posebno u pogledu pomalo nejasnog stanja na terenu u toj zemlji. Sjedinjene Države bi mogle da razmotre mogućnost preuzimanja važnije uloge da bi sačuvale Dejtonski sporazum, koji smo, konačno, mi omogućili i podržali. Pored diplomatje, Sjedinjene Države bi mogle da razmotre mogućnost ograničenog vojnog prisustva - radi oberzbedjenja regionalne stabilnosti I saradnje.”
Glas Amerike: Kako procenjujete situaciju u Srbiji i na Kosovu?
Slecinger: “Predsednik Srbije, Boris Tadić, upravo je potvrdio da neće priznati nezavisnost Kosova, ali je istovremeno rekao da bi bio spreman da čak i u Prištini razgovara o životnim pitanjima Srba na Kosovu. Ključno pitanje, kosovski status, mislim da će i dalje biti ‘zamrznuto sporno pitanje’ i verovatno će ostati takvo do daljnjeg. Medjutim, želim da ukažem da postoji suštinska razlika izmedju situacije na Kosovu i u Bosni i Hercegovini… U Bosni, uprkos bombardovanju, Sjedinjene Države su vodile objektivniju politiku prema svim stranama, što se ogleda i u Dejtonskom sporazumu, koji je predvideo postojanje entiteta, što nije bio slučaj na Kosovu, gde je vodjena drugačija politika, čiji je rezultat i sadašnja neizvesnost u tom regionu.