Izraelski ratni avioni nastavljaju da napadaju objekte u Pojasu Gaze za koje smatraju da pripadaju Hamasu. Istovremeno palestinski ekstremisti i dalje ispaljuju rakete i minobacačke granate na izraelske pogranične zajednice. U svom prilogu, novinar Glasa Amerike Andre de Nešnera razmatra moguće posledice tog konflikta na situaciju na Bliskom istoku:
Nasilje je izbilo posle isteka šestomesečnog prekida vatre izmedju Izraela i Hamasa, 19. Decembra, odnosno kada je ta palestinska ekstremistička grupa pojačala svoje minobacačke napade na izraelske zajednice izazvavši snažnu izraelsku reakciju.
Mnogi analitičari kažu da je ovo najveća vojna ofanziva na Pojas Gaze od izraelske okupacije Zapadne obale i Gaze, tokom šestodnevnog rata 1967. Izraelski ministar odbrane Ehud Barak kaže da je zemlja sada u totalnom ratu protiv Hamasa.
Dejvid Aron, direktor centra za Blisko istočnu politiku u Korporaciji RAND, kaže da je takva retorika već odavno poznata.
„Izraelci su doneli osnovnu stratešku odluku da zauvek završe sa tim. Na žalost tu priču smo čuli i ranije, tokom njihove invazije na Liban 2006. godine, koja nije iskorenila grupu Hezbola. Ali ona je ipak zaustavila napade te grupe na severni Izrael.“
Ekstremistička grupa Hamas kontroliše Gazu od juna 2007. Godine, kada je na izborima porazila snage lojalne umerenom palestinskom predsedniku, Mahmudu Abasu. Sjedinjene Države smatraju Hamas terorističkom grupom i optužuju je za izazivanje najnovijeg sukoba.
Favaz Gerges je stručnjak za Bliski istok na Koledžu Sara Lorens, u Njujorku. Govoreći iz Tripolija, u Libanu, on je rekao da je jak izraelski odgovor radikalizovao arapsko javno mnjenje u tom regionu.
„Čini mi se da što se duže kriza nastavlja, arapsko javno mnjenje se sve više radikalizuje. Politička kriza se ne može rešiti vojnim putem. Bez obzira na to šta ljudi misle o Hamasu, način na koji je Izrael delovao u poslednjih nekoliko dana ide na ruku Hamasu. Vojna eskalacija i obim užasnih žrtava na palestinskoj strani idu mu direktno na ruku. Ona oslabljuje umerene snage u arapskom svetu, posebno američke saveznike – Egipat, Jordan, Sauidjsku Arabiju - i u suštini snabdeva municijom takozvani front otpora, posebno Iran, Siriju, Hamas u Palestini i Hezbolah u Libanu.“
Dejvid Aron iz Korporacije RAND slaže se sa tim gledištem i kaže da ova kriza stavlja američke saveznice u regionu u težak položaj.
„To ih više izlaže kritici, jer im mi ne pružamo podršku. Da smo jednostavno tražili prekid vatre, obustavu nasilja i sve ostalo, to bi im dalo izvesnu podršku. Ali to nismo učinili. Rekli smo: Hamas je kriv. Čak da je to istina, to se svakako ne tumači na taj način u pomenutim zemljama. Stoga će njihove vlade sve više biti meta kritike sopstvenog naroda zbog saradnje sa nama.“
Aron takodje ukazuje da bi Sjedinjene Države i njihove saveznice trebalo da brine šta bi moglo da se desi na Zapadnoj Obali. Da li bi moglo da dođe do još jednog oružanog palestinskog ustanka protiv Izraela?
Mnogi stručnjaci, uključujući Arona, da je za najnoviji konflikt delimično kriva bliskoistočna politika administracije predsednika Buša.
„Mislim da je ta politika totalno neuspešna. Iskreno rečeno, tom politikom nije postignuto ništa. Na kraju je došlo do nekih razgovora izmedju Mahmuda Abasa i Ehuda Olmerta, ali niko ne zna u kom pravcu su ti razgovori išli, a sada je došlo do konflikta. Tesko mi je da poverujem da će to ojačati poziciju onih koji žele dijalog sa Palestincima.“
Administracija predsednika Buša tvrdi da je neprestano bila angažovana u pokušajima da se pronadje rešenje za palestinsko-izraelsku krizu.
Favaz Gerges kaže da je jedan od načina da se približimo političkom rešenju - uključenje Hamasa u proces. Medjutim on ističe da će do toga doći samo ukoliko se promeni način razmišljanja, jer Hamas nije monolitna organizacija i u okviru nje ima brojnih gledišta, pa bi politički angažman, po njemu, ojačao umerene elemente i to ne samo na Palestinskim teritorijama.
I Favaz gerges i Dejvid Aron kažu da bi se mnogo toga moglo promeniti od sada do 20. januara, kad Barak Obama bude položio zakletvu na položaj predsednika Sjedinjenih Država. Medjutim, oni kažu da je jedna stvar jasna – tekući konflikt dokazuje da bi pronalaženje političkog rešenja za bliskoistočnu krizu trebalo da bude prva stavka spoljnopolitičke agende novoizabranog američkog predsednika.