Kako se u Vašingtonu gleda na probleme sa formiranjem koalicione vlade u Srbiji upitao je naš saradnik Branko Mikašinović bivšeg podsekretara odbrane u administraciji predsednika Ričarda Niksona i stručnjaka za Balkan, Roberta Prengera.
Pranger: Nije tajna da je Vašington priznao Kosovo i svakako da bi se koalicionoj vlada sa jačom nacionalističičkom komponentom ovde prišlo sa većim podozrenjem. To se odnosi ne samo na odnose Vašington-Beograd, već i na odnose Srbije sa NATO-m i pristupanje Evropskoj uniji. S druge strane, pitanje je da li Vašington uopšte obraća veću pažnju na razvoj dogadjaja u Srbiji uzimajući u obzir predsedničku trku, Irak, Iran i situaciju u Avganistanu.
Glas Amerike: Uopšte uzevši, kako biste procenili stav vodećih američkih predsedničkih kandidata prema Srbiji i tekućim dogadjajima?
Pranger: Republikanski kandidat senator Mekejn i nejgovi savetnici, bivši državni sekretari, Henri Kisindžer i Džordž Šultz će se skoncentrisati na održavanje političke stabilnosti na Balkanu, sa naglaskom na poziciju i delovanje Rusije u regionu. Što se tiče demokrata, teže je predvideti, ali možemo pretpostaviti da će inostrana politika odražavati stavove i razmišljanja Ričarda Holbruka i vašingtonskog Saveta za medjunarodne odnose. Međutim, ako demokratski predsednički kandidat bude Obama, sa “promenama” koje su moto njegove kampanje, to bi moglo da nagovesti mogućnost i nekih promena američke politike prema Balkanu, pa i Srbiji.
Glas Amerike: Kako bi ste procenili spoljnopolitički kapacitet Srbije?
Pranger: Akademski odgovor na to pitanje bi bio sledeći: Kapacitet jedne zemlje da uspešno zastupa svoje interese u okvirima medjunarodne zajednice ne odražava se prevashodno veštinom ili briljantnošću njene diplomatije, već postoje izvesni indikatori koji pokazuju da odredjena zemlja ima bolji ili slabiji spojlnopolitički kapacitet. Da pomenem dva indikatora. Prvi se odnosi na nacionalni spoljnopolitički konsenzus, bez obzira na to da li je reč o supersili ili nekoj maloj zemlji. Jer taj konsenzus daje odredjenu polugu i uticaj. Uzmite recimo, Izrael, koji je manji od Srbije po stanovništvu i teritoriji, ali ta zemlja ima jasan konsenzus u pogledu svojih nacionalnih ciljeva i stoga je veoma efikasana u svojoj spoljnoj politici. Drugi indikator je u kojoj meri i kako odgovorni spoljnopolitički faktori prenose taj stav mejdjnarodnoj zajednici. Drugim rečima, predsednik ne može da govori jednu, a premijer drugu priču. Srbija ima problem sa konsenzusom o nacionalnom interesu i kao rezltat toga - kontroverznu retoriku svoje diplomatije.
Glas Amerike: Da li postoji mogućnost nastavka pregovora o statusu Kosova?
Pranger: To vaše pitanje se upravo odnosi na soljnoplitički kapacitet Srbije . Nakon postizanja konsenzusa o odredjenom pitanju, treba se upitati gde će se ti pregovori voditi , sa kojim ciljem i kojom mogućnosti uspeha. Imate recimo dve stalne članice Saveta bezbednosti UN koje žele da se pregovori nastave. To su Rusija i Kina. Da li to nagoveštava mogućnost produžetka pregovora, recimo, u Savetu bezbednosti - to bi trebalo ispitati, baš kao i to da li bi se pregovori mogli ponovo nastaviti u okviru Kontakt grupe gde se nalazi i Rusija, iako se kroz tu fazu već prošlo. Da li bi opet generalni sekretar UN mogao da imenuje specijalnog izaslanika za pregovore ili bi se oni prvo prepustili neformalnim razgovorima Prištine i Beograda. Dakle, teoretski postoje takve mogućnosti, ali glavna prepreka u svemu tome to da su neke vodeće zemlje, kao što su SAD i neke evropske zemlje već priznale nezavisnost Kosova. Modifikacija tog stava bi mogla da se desi, recimo, pod pritiskom Rusije i Kine, ali i Rusija i Kina imaju važnije spoljnopolitičke preokupacije i sumnjam da im je Kosovo prioritetno pitanje.