Najozbiljnija posledica rata svakako je gubitak ljudskih života. Rat međutim može negativno uticati i na životnu sredinu i javno zdravlje. To je upravo tema novog dokumentarnog filma «Pogođene zemlje i povređeni životi» - uticaj rata na životnu sredinu. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Vašingtonu.
Sociolozi Alis i Linkoln Dej su tokom 56-ogodišjeg braka sarađivali na mnogim projektima. Prvi put su i autori filma, čiji je cilj, kao su naveli, da upozori na to da je životna sredina tiha žrtva rata.
«U stvari smo hteli da kažemo da se ogromna pažnja posvećuje povređenim vojnicima i da je trauma povezana sa ratnim dešavanjima toliko velika, da se životna sredina često ne pominje kada se govori o posledicama rata,» objašnjava Alis Dej.
U dokumentarcu «Pogođene zemlje i povređeni životi» prožimaju se izjave svedoka, intervjui, arhivski snimci i televizijski prilozi o prošlim i sadašnjim ratovima. Snimci govore o tome kako rat zagađuje vazduh, vodu i zemlju, uništava biološku raznolikost i crpi prirodne resurse.
«Naše misije bile su pronađi i uništi.»
Džejms Džanko, veteran iz rata u Vijetnamu, jedan je od svedoka u dokumentarcu.
«Postali smo stručnjaci za dizanje zemlje u vazduh, ogromnih parčadi zemlje, koristeći bombe, artiljeriju, plastične eksplozive, napalm bombe,topovnjače. Znači koristili smo sve osim nuklearnog arsenala kako bi zemlju pretvorili u pepeo.»
U filmu se prikazuju ratom razoreni delovi Vijetnama, Avganistana. Ruande, Kuvajta i Iraka. Uključene su i izjave penzionisanog generala američke vojske Roberta Garda o 78-dnevnoj kampanji NATO-a u Srbiji.
«Bombardovali smo petrohemijsku industriju i fabrike đubriva, sijući živu i druge kancerogene materije po zemlji i kanalima koji vode u Dunav. Biće potrebne decenije za oporavak ekosistema.»
Gard kaže i da neeksplodirane mine i kasetne bombe koje su ostale na ratnim poprištima uništavaju ljudske živote dugo vremena nakon okončanja rata.
«Bio sam u prilici da pre nekoliko godina posjetim Pnom Pen. Vidio sam veliki broj Kambodžanaca sa otkinutom nogom do koljena, kako prosi na pijacama.Većina su žrtve zaostalih mina».
Alis Dej kaže da je napravila ovaj dokumentarac sa nadom da će prikazivanje pune slike posledica rata i uticaja na životnu sredinu dovesti do javnog poziva na mir.
«Želimo da ljudi na ovaj način razmišljaju o ratu. Ogromna šteta koju smo počinili u prošlosti može postati podsticaj za ljude da drugačije razmišljaju i da žele promene.»
Alis i njen suprug su utrošili tri godine i veći deo svoje ušteđevine kako bi napravili ovaj film. Oni međutim ističu da projekat još nije okončan i da rade na tome da dokumentarac bude prikazan široj publici u Sjedinjenim Državama i širom sveta.
