Francuski predsednik Nikola Sarkozi po prvi put je predložio Mediteransku uniju tokom prošlogodišnje izborne kampanje. Prvobitna ideja bila je da se osnuje ekonomsko, političko i kulturno partnerstvo država po obodu Sredozemnog mora. Predlog nazvan UMed (JUMED) odmah je naišao na protivljenje. Nemačka je kritikovala Francusku zbog isključenja severne Evrope. Druge zemlje su u toj ideji videle nastojanje Pariza da zaobidje iostranu politiku Evropske unije i potraži ekonomsku dobit van njenih okvira. Stručnjak za pitanja Francuske na Bostonskom univerzitetu, Eduard Bustan, kaže da su mnogi Evropljani bili sumjičavi:
«Francuska bi bila daleko najveća privreda u tom sporazumu. Sa uključenjem Nemačke priča bi bila drugačija. Možda je stvarno postojala namera da se kreira prostor u kojem bi uticaj Francuske bio veći no što bi bio u širem kontekstu. Moglo bi se reći da je ovo neo-Golistička ideja, jer kad je nekadašnji francuski predsednik Šarl De Gol predviđao ono što je kasnije postala Franko – afrička zajednica. On je smatrao da je Afrika važna za Francusku, jer je deo sveta u kojem bi ona još uvek mogla da bude, relativno govoreći, velika sila.»
Uticaj Francuske u bivšim severnoafričkim kolonijama izbledeo je tokom proteklih godina. Neki analitičari kažu da se Sjedinjene Države, Kina i Japan udvaraju resursima bogatim zemljama poput Maroka, Tunisa i Alžira, zbog bezbednosti i ekonomske saradnje. Stručnjak za Afriku na univerzitetu St. Džon, Azedin Lajači ističe da bi JUMED morao da bude bolji od konkurentnih saveza:
«Amerikanci rade na sklapanju bezbednosnih aranžmana sa svim severnoafričkim zemljama. Medjutim, severnoafrikanci takodje žele i ekonomske aranžmane. Marokanci su uspeli da obezbede sporazum o slobodnoj trgovini. To je jedini sporazum te vrste sa Sjedinjenim Državama u Severnoj Africi. Alžirci bi želeli da Amerikanci, koji su decenijama veoma ozbiljno investirali u nalazišta nafte u Alžiru, investiraju u sektore koji nisu vezani za naftu. Amerikanci su želeli da pomognu severno Afrikancima da osnuju zajedničko tržište kako bi Vašington imao ogromno tržište na raspolaganju. Medjutim, političke razlike izmedju severno afričkih država, posebno Maroka i Alžira, bile su prevelike.»
Neki stručnjaci smatraju da je Francuska zaključila da uprkos preprekama treba da proširi svoj uticaj u regionu. Medjutim, oni primećuju da Francuska, koja sebe vidi kao kapiju Severne Afrike i Evrope, mora sada da uveri buduće članice JUMEDA da ta unija može da ponudi ono što drugi ne mogu. To bi se moglo pokazati teškim u slučaju Turske, koja je odbacila tu ideju. Mnogi analitičari misle da je cilj JUMED-a bio da spreči učlanjivanje Turske u Evropsku uniju. Medju njima je i Eduard Bustan sa Bostonskog univerziteta:
«Jedan od problema je da, kad je Sarkozi počeo da govori o Mediteranskoj uniji, on je gotovo istovremeno pomenuo da bi to bio adekvatniji okvir u koji bi se mogla uključiti Turska, odnosno da Turska ne pripada Evropi. Mada se Sarkozi sada slaže da bi razgovori o pridruživanju Turske Evropskoj uniji trebalo da se nastave, Turska još uvek smara da je projekat Mediteranske unije bio skrivena alternativa za članstvo Ankare u Evropskoj uniji. Stoga je bojktovala tu ideju.»
Soner Čoptaj, iz vašingtonskog Insitituta za bliskoistočnu politiku, slaže se da je ideja o JUMED-u možda bila smišljena kako bi se blokiralo priključenje Turske Evropskoj uniji. Medjutim, on ukazuje da postoje i drugi motivi.
«To nije istinska unija. Ne zvuči kao jaka centralizovana vlada Evropske unije, već kao neki klub, u koji se lakše ulazi i izlazi. Stoga ne žele sve zemlje na rubu Sredozemnog mora da postanu članice. Ta strategija ima dva cilja: jedan je da se osujeti pristup Turske Evropskoj uniji, a drugi da se saradjuje sa severnoafričkim zemljama kako bi se sprečila ilegalna imigracija u Francusku.»
Čoptaj primećuje da je pitanje ilegalne imigracije posebno važno za Francusku, zbog njene velike, neasimilirane arapske zajednice. On ukazuje da JUMED pruža mogućnost za pospešenje saradnje o pitanju imigracije sa arapskim mediteranskim zemljama. Njime se takodje u tim zemljama otvaraju preko potrebne ekonomske mogućnosti.
Medjutim, većina analitičara ukazuje da je originalna vizija predsednika Sarkozija sada razblažena. Oni iznose argument da je intervencija Evropske unije učinila JUMED dostupnim većem broju članica iz Evrope, severne Afrike i Bliskog istoka, dok je istovremeno otežala premošćavanje razlika medju njima. Mnogi stručnjaci vide mogućnost da Mediteranska unija uskladi evropsku politiku prema tom regionu i premosti podele na relaciji istok – zapad. Medjutim, oni upozoravaju da će biti teško prevazići jaz u razvoju, bogatstvu i demokratskoj upravi koji postoji medju potencijalnim članicama.