Prošle godine, uticajni vašingtonski lobista, Džek Abramof, osuđen je na 6 godina zatvora pošto je priznao da je podmićivao političare. Abramof je u stvari uhvaćen kada je otkriveno da je prevario četiri plemena američkih Indijanaca za više od 45 miliona dolara, na ime lobiranja uticajnih političara.
Umesto toga, Abramof je pomogao u zatvaranju kockarnice jednog od tih plemena, a zatim ubedio to isto pleme da mu plati 4 miliona i 200 hiljada dolara kako bi pokušao da nagovori Kongres da dozvoli ponovno otvaranje kazina.
Politički istoričar Alan Liktman sa Američkog univerziteta, kaže da Abramof nije bio vešt samo u lobiranju već i u davanju sumnjivih poklona političarima:
”Abramof je plaćao putovanja članovima Kongresa i drugim uticajnim osobama na Marijanska ostrva, u Pacifiku, jer su vlasnici tekstilnih fabrika na tim ostrvima bili njegovi klijenti koji su želeli da ih Sjedinjene Države izuzmu od propisa o plaćanju minimalnih zarada i drugih zakona o radnim odnosima.“
Mejsi Rič, iz Centra za odgovornu politiku, kaže da interesne grupe često nude svoje verzije zakonskih predloga, za koje bi želele da budu usvojene u Kongresu, ali da su skandali kao ovaj sa Džekom Abramofom retki:
”Lobisti pišu nacrte zakona, predaju ih članovima Kongresa i kažu: ”Uštedeli smo vam trud. Evo kako mislimo da bi taj zakon trebalo da bude napisan.“ To je u redu ako oni koji misle drugačije napišu svoj nacrt i predaju ga kongresmenima. Ako se čuje samo jedan glas, onda se stvaraju problemi.“
Zakonski predlozi često sadrže posebne klauzule od kojih imaju koristi određene firme, projekti ili institucije. Prema Istraživačkoj službi američkog Kongresa, broj takvih klauzula ugrađenih u zakone o dodeljivanju državnih sredstava utrostručen je tokom poslednjih deset godina na oko 16 hiljada. Profesor Američkog univerziteta, Alan Liktman:
”U zakone kao što je zakon o transportu ponekad se unosi na hiljade takvih klauzula. Na taj način članovi Kongresa obezbedjuju svojim državama novac za puteve, mostove, luke, biblioteke, muzeje... bilo šta što će naići na odobravanje birača. Pre nekoliko godina, jedan senator sa Aljaske izdejstvovao je klauzulu o dodeljivanju nekoliko stotina miliona dolara za izgradnju mosta do jednog ostrva, na kome niko nije živeo.“
Ali Liktman dodaje da je ogorčenje javnosti zbog slučaja Abramof podstaklo Kongres da pokuša da lobiranje učini transparentnijim:
”Otkriće da su članovi Kongresa primali mito imalo je korektivan efekat. Nedavno je donet zakon za ograničavanje uticaja lobista, apsolutnom zabranom davanja poklona zakonodavcima i zabranjivanjem članovima Kongresa da lete avionima privatnih firmi.“
Drugi analitičari, kao što je Džon Sempls iz Kejto instituta, kažu da na zakonodavce ipak najviše utiče raspoloženje javnosti:
”Kada neko pitanje dospe u javnost, kada je pokriveno u medijima, kada je za njega zainteresovan veliki broj ljudi u Vašingtonu, političari obično počnu da osluškuju javno mnjenje. Članovi Kongresa su veoma osetljivi na to.“
Sempls dodaje da broj grupa za specijalne interese, kojih sada ima oko 14 hiljada, direktno zavisi od veličine državnog aparata i njegovih aktivnosti:
”Korporacija Majkrosoft, jedna od najvažnijih u Americi, nije imala lobiste u Vašingtonu sve dok je Sekretarijat za pravosuđe nije optužio za monopol. A to se desilo zato što su njeni konkurenti imali lobiste. Što je više odluka na koje treba uticati, to će biti više lobista.“
U međuvremenu, kaže Sempls, lobističke firme i dalje će izazivati podozrenje američke javnosti.