Lobiranje, odnosno profesionalno agitovanje kod političara da bi se uticalo na njihove odluke, deo je američke političke tradicije. Vremenom, lobiranje je postalo unosan biznis, od koga najveće koristi imaju bogate grupe sa specijalnim interesima.
Nastojanje da se utiče na političare zaštićeno je Ustavom Sjedinjenih Džava. U njegovom prvom amandmanu se kaže da građani imaju pravo da agituju kod vlade za rešavanje svojih problema. Prema legendi, termin ”lobista“ skovao je 1869. predsednik Julisis Grant kako bi opisao ljude koji su ga opsedali pokušavajući da utiču na njega ili da steknu neke zakonske privilegije.
Stecište lobističkih firmi u Vašingtonu je ulica Kej, duga svega 11 blokova, u kojoj su kancelarije oko 1400 lobista, koliko se procenjuje da ih radi u američkoj prestonici. Prema rečima Mejsija Riča, iz Centra za odgovornu politiku - neprofitne organizacije koja prati kretanje novca u politici - u Americi je gotovo svako povezan sa nekim lobistom:
”Krupni interesi svakako imaju mnogo lobista. Naftna industrija, vojna industrija, farmaceutska industrija - svi imaju veliki broj lobista. Ali mnogi ne znaju da lobisti zastupaju i studente po državnim univerzitetima, poreske obveznike ili članove radničkih sindikata. Razlika je u tome koliko je koji lobista glasan, koliko ih ima i koliko blizu su u stanju da priđu političarima?“
Sredinom devedesetih godina lobističke firme doživljavaju nagli procvat. Jedan od najvećih razloga bilo je ogromno povćanje državnog budžeta na 2800 milijardi dolara. Članovi Kongresa bili su stoga spremniji da odobravaju sredstva za razne projekte širom zemlje, pa je veliki broj interesnih grupa počeo da se nadmeće za njih. U tome su im, naravno, pomagali lobisti. Drugi razlog, kako kaže analitičar Kejto instituta, Džon Sempls, bila je inflacija regulativa, posebno za američke korporacije:
”Država reguliše mnoge biznise, na ovaj ili onaj način, iz čega proističu mnogi konflikti. Na primer, vlada može da ih sprečava ili primorava da izlaze na određena tržišta, ili porezi mogu da porastu. Što se vlada više meša u poslovanje to je veći broj odluka na koje treba uticati.“
Pored lobiranja članova Kongresa interesne grupe nastoje da utiču i na izvršnu granu vlasti, jer je takođe važno kako će neki zakon biti tumačen i sproveden u delo. Na primer, nedavno je donet jedan zakon u oblasti energetike koji je obuhvatao subvencije i krupne poreske olakšice za energetske kompanije, vredne milijarde dolara. Lako je zamisliti koliko snažno su lobističke firme nastojale da utiču na njegovo donošenje.
Mnogi analitičari, kao što je profesor političke istorije na Američkom univerzitetu, Alan Liktman, ističu da nije čudno što se među najuticajnijim lobistima nalaze bivši članovi Kongresa i bivši visoki državni funkcioneri:
”Na primer, Džon Eškroft, sekretar za pravosuđe u prvoj Bušovoj administraciji, sada je vrlo uticajan republikanski lobista. Sa druge strane je, na primer, Džon Bru, bivši demokratski senator iz Luizijane. Studije su pokazale da oko 40 odsto bivših članova Predstavničkog doma, posle Kongresa odlazi u lobiste.“
Iako je vršenje pritiska javnosti na političare putem lobiranja deo demokratskog procesa, nedavni lobistički skandali, u koje su bili umešani i neki članovi Kongresa, znatno su ukaljali ugled te profesije.