Ingmar Bergman, naširoko cenjen kao jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji kinematografije, režirao je na desetine filmova, počevši od filma ”Kriza,“ iz 1946. godine, do filma ”Sarabanda,“ snimljenog 2003., kao televizijski nastavak čuvenog filma ”Bračne scene.“
Iako su njegovi rani filmovi doživljavali uspeh u Švedskoj, svetsku slavu stekao je filmom ”Sedmi pečat,“ alegoričkom studijom teskobe sveta pod pretnjom nuklearnog rata, sa istorijskom scenom u kojoj Maks fon Sidov, kao srednjovekovni kralj, igra šah sa smrću, u zemlji opustošenoj kugom.
Bergmanovi filmovi nisu bili lako razumljivi i publika je morala da se potrudi da prodre u suštinske poruke dugih dijaloga i ekspresivne fotografije. Kako je sam jednom rekao, često su ga pitali šta njegovi filmovi zapravo znače.
Mislim da je najvažnije pružiti publici emotivan doživljaj, iz čega može da proizađe intelektualno shvatanje. Ljudi počinju da razmišljaju o nečemu o čemu ranije nisu mislili, bilo da je reč o njima samima, o društvu u kome žive, o veri koju ispovedaju ili o tome kako se osećaju. Ali najvažnije je preneti emotivan doživljaj,“ rekao je Bergman.
Ingmar Bergman rođen je u Upsali, 14. jula 1918. godine. Svog oca, luteranskog sveštenika, često je opisivao kao veoma strogog. U autobiografiji objavljenoj 1987. pod naslovom ”Magična lampa,“ napisao je da je religiju napustio kada mu je bilo osam godina i da je njegov opus bio pod snažnim uticajem njegovog nesrećnog detinjstva. Tri puta je nagrađivan Oskarom za filmove ”Devičanski izvor“ 1961., ”Kroz staklo, tamnije,“ 1962., i poluautobiografski film ”Fani i Aleksander,“ 1984. Ingmar Bergman je preminuo juče, posle duže bolesti, u svom domu na jednom ostrvu u Baltičkom moru.