Bivši američki senator Sem Nan proveo je veći deo karijere radeći na suzbijanju globalne pretnje nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja. Medju njegovim dostignućima je i Nan-Lugar program saradnje u suzbijanju pretnje, koji pruža pomoć Rusiji i bivšim sovjetskim republikama u uništavanju viška nuklearnog, biološkog i hemijskog arsenala. Nan je sada ko-predsedavajući humanitarne organizacije “Incijativa za suzbijanje nuklearne pretnje”. Ove nedelje o je svedočio pred senatskim odborom za neširenje nuklearnog naoružanja, posle čega je o nuklearnoj pretnji razgovarao sa novinarom Glasa Amerike, Mereditom Bjuelom.
Glas Amerike: Senatore, u svom iskazu ste upozorili da se rizik upotrebe nuklearnog oružja u današnje vreme povećava, umesto da se smanjuje. Možete li objasniti zašto?
Sem Nan: Rizik izbijanja nuklearnog rata izmedju Sovjetskog Saveza i SAD je prošao, a u odnosima Rusije i SAD najveći je rizik – nekog slučajnog incidenta, i treba raditi na sprečavanju takve situacije. No, rastući broj nuklearnih zemalja, velike zalihe visoko-obogaćenog uranijuma i plutonijuma širom sveta, rast globalnog terorizma i pojava ljudi spremnih da iskoriste nuklearno oružje – to su značajni faktori. Uz to, tu je eksplozija tehnologije. Danas je mnogo lakše saznati kako se pravi nuklearno oružje nego što je bio slučaj pre 20 godina. Sve to zajedno čini jednu veoma opasnu situaciju.
Glas Amerike: Da li danas postoji veća pretnja da se teroristi domognu nuklearnog oružja?
Sem Nan: Opasnost je veća da se domognu ne samog oružja, koje je danas bolje čuvano, već nuklearnog materijala. Više od 40 zemalja ima dovoljno obogaćenog uranijuma za pravljenje bombe, a taj materijal često nije dovoljno obezbedjen. Velika promena je nastala u smislu znanja o pravljenju oružja –ne nekog koje bi se u svemiru razdvojilo na šest bojevih glava i uputilo ka šest gradova – već jednostavnog oružja koje bi moglo da izbriše veliki deo nekog grada a da se prokrijumčari u prtljažniku kola. To je glavna pretnja. Uz to, ako se materijala dokopaju ljudi kojima nije stalo da li će da žive ili umru, ako se oni dokopaju materijala – to je smrtonosna kombinacija. Prvi korak je stoga da se osigura nuklearni materijal gde god se nalazio a za to je potrebna saradnja različitih zemalja. Po meni, mi smo u trci izmedju saradnje i katastrofe a ishod je neizvestan.
Glas Amerike: Možete li nam objasniti detaljnije tu trku, posebno kada znamo da i SAD i Rusija imaju “nervozne prste”, kada je reč o nuklearnom oružju.
Sem Nan: Odnos SAD i Rusije je danas politički toliko unapredjen, da nijedna strana neće imati tendenciju da misli ono najgore o drugoj. Medjutim, apsurdno je to što vreme koje predsednik Amerike ili Rusije ima da odluči da li treba odgovoriti na nešto što bi moglo da bude i lažna uzbuna – ispaljivanjem projektila – nije ništa drugačije nego u vreme «hladnog rata». Danas je to besmislen rizik. Zato dvojica predsednika treba da kažu svojim vojnim liderima: «treba mi više vremena, neću da za deset minuta odlučujem da li da ispalim oružje, treba mi sat ili dva.» Drugi faktor je što ruski sistemi upozoravanja, njihovi radari i sateliti, nisu tako dobri kao u vreme Sovjetskog saveza, pa su šanse za lažnu uzbunu veće.
Glas Amerike: Najzad, zbog čega je ključno da svet prigrli viziju naše planete bez nuklearnog oružja nasuprot stanju kakvo imamo danas?
Sem Nan: Svet slobodan od nuklearnog oružja ja definišem kao «vrh planine.» Mi trenutno idemo u suprotnom smeru, niz planinu. Biće potrebno mnogo vremena i napora da stignemo do vrha planine, ali to bi trebalo da bude naš cilj. SAD neće odustati od svog oružja ako i druge zemlje to ne učine, ali ako sve zemlje koje imaju nuklearno oružje budu insistirale da će zauvek zadržati svoj arsenal, imaćemo veće društvo u toj sferi, a kada imate 15 ili 20 zemalja sa nuklearnim oružjem trebaće vam sreća svaki put kad izbije neka kriza izmedju njih. To nije svet koji želim da ostavim svojoj deci i unucima.
