U programu Glasa Amerike ”Fokus,“ novinar Andre de Nešnera osvrće se na plan i reagovanje Moskve na eventualnu nezavisnost Kosova.
Kosovo je tehnički još uvek srpska pokrajina mada je pod administracijom UN i NATO od 1999. kada je bombardovanjem, koje je tralao preko dva meseca, zaustavljen progon albanskih separatista od strane srpskih vlasti. Pošto je od tada Kosovo politički u nekoj vrsti vakuuma, UN su u novembu 2005. poverile bivšem finskom predsedniku Mariju Ahtisariju zadatak da nadgleda pregovore kojima je trebalo da se utvrdi konačni status Kosova. Stručnjak za Balkan i član Saveta za inostrane odnose, Čarls Kapčan, kaže da se Ahtisari latio teškog posla.
“Ahtisari je bio u nezavidnoj situaciji, suočen sa Prištinom i Beogradom koji se ni u čemu nisu slagali: za Albance je nezavisnost bila jedino prihvatljivo rešenje, a za Beograd sve drugo osim nezavisnosti.”
Ahtisari je u februaru izradio plan koji Kosovu ne daje punu nezavisnost ali ga usmerava na put ka ostvarenju iste. Kapčan ukazuje da su Albanci plan prihvatili, mada nevoljko, dok su ga Srbi u potpunosti odbacili.
“Ahtisari se odlučio za još jednu, poslednju rundu pregovora, u nadi da će možda uspeti da navede Srbe i kosovske Albance da ipak postignu saglasnost. Pošto se to izjalovilo, zaključio je da od pregovora ništa nema i ”štafetu“ predao Savetu bezbednosti.”
Prema francuskom listu le Mond, Ahtisari se u izveštaju koji će biti objavljen 26. marta izričito zalaže za nezavisnost. Le Mond citira Ahtisarija: ”Reintegracija Kosova u Srbiju nije održiva opcija“ i ”nastavak medjunarodne administracije je neizvodljiv.“ ”Stoga je -- zaključuje Ahtisari prema pisanju le Monda -- nezavisnost jedina opcija.“ Medjutim, analitičari tvrde da bi to moglo da dovede do diplomatskog okršaja izmedju Zapada i Rusije koja postojano drži stranu Srbiji i svaki ishod koji Beograd odbacuje smatra neprihvatljivim.
Ekspert za Rusiju na Njujorškom univerzitetu, Stiven Koen, ukazuje da u Rusiji i dalje ima dosta gorčine zbog toga što je bivši predsednik Boris Jeljcin posmatrao skrštenih ruku dok je NATO bombardovao Srbiju.
“Srbija je slovenska zemlja. Šta više, specijalni ruski izaslanik Viktor Černomirdin bio je upućen u Srbiju da nagovori Miloševića da kapitulira. Na kraju je Milošević i uhapšen. Neki Rusi smatraju da je Moskva tada propustila da podrži svog malog brata, pa sada žele da Rusija bude uz Srbiju. Da su Srbi rekli ”nije nam važno šta će se desiti sa Kosovom“ ni Rusija ne bi marila. Medjutim, Rusija sada smatra da postoji granica preko koje ne sme da izdaje istorijske prijatelje i saveznike.”
Analitičari ukazuju da se sada postavlja pitanje da li je Rusija voljna da podršku svojoj slovenskoj braći osnaži vetom u Savetu bezbednosti i tako osujeti Ahtisarijev plan za Kosovo koji podržavaju i SAD i EU. Stiven Koen veruje da će Moskva pribeći vetu, a Čarls Kapčan se ne slaže.
“Za Rusiju je na kocki vrlo malo. Kosovo nema naftu, nema nuklearne reaktore, ne truguje sa Rusijom. Čini mi se da ne bi bilo u interesu predsednika Vladimira Putina da se upušta u veliki sukob sa EU i SAD oko nečega što Rusiji nije preterano bitno. Mislim da će se Rusi jednostavno uzdržati od glasanja, što im je i najlakše. Na taj način će izbeći veću konfrontaciju sa Zapadom u vreme kada su bilateralni odnosi i onako zategnuti.”
Ruski ambasador u UN, Vitali Čurkin, neodredjeno se izjasnio 19. marta o pitanju veta.
“Veto je vrlo velika reč. Stoga je ja naravno neću koristiti pre nego što osvane dan za glasanje.”
Medjutim, Čurkin je takodje izjavio da ne shvata kako bi Savet bezbednosti mogao da podrži rešenje kojim bi se jednoj zemlji oduzeo deo teritorije. Čarls Kapčan iz Saveta za medjunarodne odnose smatra da bi nezavisnost Kosova mogla da otvori Pandorinu kutiju.
“I Srbi u Republici srpskoj mogli bi da kažu “ako kosovski Albanci mogu da napuste Srbiju, zašto mi ne bismo mogli da joj se pridružimo”? A možda će i Albanci u zapadnoj Makedoniji reći “blagoslovljena je etnička podela, pa i mi hoćemo da se odvojimo od Makedonije i pridružimo se Kosovu ili Albaniji.” Isto bi moglo da se desi sa Čečenijom ili Abhazijom. A tu je i južna Osetija..“
Čarls Kapčan ukazuje da mnoge zemlje pomno prate situaciju u pogledu Kosova u nadi da ona neće pobuditi secesionističke tendecnije etničkih grupacija u njihovom komšiluku.