Elinor Džons Harvi je kustoskinja u Smitsonijenovom Muzeju američke umetnosti, koji zauzima jedno krilo stare zgrade Kancelarje za patente u Vašingtonu.
«Mi smo jedino mesto gde možete da vidite sve oblike, stilove i idiome američke umetnosti, od kolonijalne ere do danas. Osnovani smo kao deo Institucije ‘Smitsonijen’. Sakupili smo kolekciju koja je šira i obuhvatnija od bilo koje američke umetničke kolekcije na svetu», kaže Elinor Harvi.
U zgradi u kojoj je muzej, održan je drugi inauguracioni balpredsednika Ejbrahama Linkolna, 1865. Takođe je korišćena tokom Građanskog rata kao privremena kasarna i bolnica za ranjenike. Muzej američke umetnosti i Nacionalna galerija portreta su u toj zgradi od 1968. Međutim, proteklih šest i po godina, zgrada je bila zatvorena zbog renoviranja – koje je takođe trebalo da uskladi umetnost sa ambijentom.
«Sada smo u Linkolnovoj galeriji. To je prostor sa najvišom tavanicom, najširim vizurama, najelegantniji u celoj zgradi. Izgledalo je da je savršen za izlaganje savremenih radova velikih dimenzija, jer im dozvoljava da se sagledaju i da vas ponesu. Na prvom spratu, galerije sa nižom tavanicom i ukrštenim svodovima, idealne su za izlaganje folklorne umetnosti i putujuće izložbe. A na drugom spratu, koja oličava karakter 19. veka, izložen je deo zbirke iz tog perioda», objašnjava kustoskinja muzeja.
Jedan od novih dodataka je vizuelno dostupan centar za konzervaciju, gde posetioci mogu da gledaju kako konzervatori čiste i popravljaju umetničke predmete. Drugi novitet je sistem za skladištenje u sanducima sa staklenim poklopcem, koji omogućava sagledavanje još gotovo 3400 dela, koja bi inače bila u zatvorenim sanducima.
«Elektronski suprehajvej» pokojnog južnokorejskog video umetnika Nam Džun Pajka je jedno od najpopularnijih dela u stalnoj postavci. Elinor Harvi kaže da je to Pajkov «video kalendar pedeset američkih država».
«On je uzeo svoje zabeleške o svakoj od pedeset država i pretvorio ih u pedeset dvadestominutnih sekvenci, od kojih je svaka posvećena po jednoj državi. Obrisi svake države su određeni neonskim cevima i što duže gledate, rad postaje smešniji, zajedljiviji, preteraniji i provokativniji.»
Zbirka obuhvata i radove s američkog Zapada, među kojima je i mnogo slika Džordža Katlina, umetnika iz 19. veka, na kojima su predstavljeni Indijanci. Među pejsažima novih američkih teritorija je i «Sijera Nevada» Alberta Birstada, još jednog slikara iz tog perioda.
«On je verovatno učinio više da upozna Amerikance sa Istočne obale sa topografijom zapadne trećine zemlje od bilo kog umetnika. I kada stanete pred ovu sliku, imajte na umu da su vaši preci plaćali u današnjem iznosu 5 dolara da bi je videli i uživali u njoj. Ona je bila neka vrsta ‘ajmaks’ bioskopa u 19. veku», kaže Harvi.
Ona je ponosna i na muzejsku zbirku folklorne umetnosti, u kojoj je i «Presto trećeg milenijuma», Džemsa Hemptona. Ovaj video šou se ponovo instalira u renoviranom muzeju. Hempton je bio domar u jednoj od državnih zgrada, koji je posle radnog vremena 14 godina stvarao svoje veliko delo.
«Sagradio je hram za svoj lični religiozni sistem, Stari i Novi Testament, od pregorelih sijalica, metalnih folija, bačenog nameštaja i kartona. Napisao je jevanđelje pod šifrom koja još nije odgonetnuta i jasno je da je sve to bio veoma ličan i spiritualni proizvod ljubavi», kaže Elinor Harvi.
Drugo krilo zgrade, Nacionalna galerija portreta, privlači mnogo posetilaca portretima američkih predsednika, od Džordža Vašingtona, do današnjih. Tu su i portreti običnih ljudi, na primer serija sa nacionalnog nadmetanja 2006, na kojem je od učesnika traženo da portretišu nekog ko im je blizak. Slikar Dejvid Lenc iz Viskonsina, naslikao je svog mentalno zaostalog sina, dok su portreti Jugija Vanga iz Bruklina u Njujorku, koji je naslikao sebe i svoju suprugu, osvojili prvu i drugu nagradu među 51 finalistom iz celih Sjedinjenih Država.