Zemlje koje odluče da se naoružaju nuklearnim oružjem, čine to iz brojnih razloga, ali prvenstveno radi nacionalne bezbednosti.
Dodavanje nuklearnog konvencionalnom arsenalu pitanje je izbora. Zemlje poput Pakistana i Severne Koreje su donele odluku da proizvedu nuklearno oružje. Druge, poput Južne Afrike, Ukrajine i Kazahstana odrekle su se takvih arsenala, pošto su zaključile da nuklearno oružje nije u njihovom najboljem interesu. Nikolas Rot, direktor istraživačkog sektora Fondacije za mir u nuklearnoj eri, sa sedištem ovde u Vašingtonu, kaže da važnu ulogu ima nekoliko faktora:
”Nuklearno oružje je ekvivalent moći, jer su u ovom trenutku stvari postavljene na taj način. Svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti su nuklearne sile. Dominantne ekonomske sile sveta su sada takodje države sa nuklearnom tehnologijom. Zemlje poput Severne Koreje su, na osnovu toga, motivisane da razviju sopstvene programe nuklearnog oružja. Ako se pozabavite zemljama koje su stekle takvo oružje - poput Indije, Pakistana i Severne Koreje, videćete da su one locirane u nestabilnim regijama. Jedan od razloga je znači i pitanje bezbednosti.“
Mnogi stručnjaci su saglasni da su bezbednost i strah od agresije, glavni razlozi za razvoj nuklearnog oružja. Leonard Spektor, direktor Centra za studije o neširenju nuklearnog naoružanja Monterejskog Instituta za medjunarodne studije, kaže da zemlje koje osećaju pretnju od većih država koriste nuklearne arsenale za odvraćanje, što je bio slučaj u Indiji, kad je Kina izvršila nuklearnu probu 1964. godine. Nukeranim arsenalom zemlje poboljšavaju i svoj položaj u medjunarodnoj zajednici. Ali je sam prestiž, po Spektoru, samo usputan rezultat posedovanja nuklearnog arsenala, a ne razlog da se takvo oružje proizvede. Još jedan faktor u odluci da se razvije nuklearni arsenal su ogromni troškovi koje iziskuje standardna konvencionalna armija. Dejvid Olbrajt, predsednik Insituta za naučne i medjunarodne studije procjenjuje:
”Nukerani arsenal bi mogao da košta stotine miliona dolara, čak i milijardu, posebno ako želite da to oružje bude lansirano uz pomoć projektila.“
I mada su mnogi stručnjaci saglasni da je nuklearno oružje lakše održavati od konvencionalnih snaga, smatraju da troškovi nisu presudan faktor. Evo šta kaže Majkl Levi iz Saveta za mešunarodne odnose iz Njujorka:
”Ne proizvodite nuklearno oružje jednostavno zato što za to imate novac, već zato što mislite da će ono poboljšati vašu bezbednost.“
Pakistan na primer, smatra da je nuklearni arsenal od vitalne važnosti za njegovu bezbednost i odvraćanje napada - posebno iz susedne Indije. Istovremeno, pakistanski program je omogućio drugim zemljama da razviju svoje nuklearne arsenale, kaže Leonard Spektor. On ističe da je naučnik koji je proizveo pakistansku nuklearnu bombu prodao tehnologiju Severnoj Koreji, Libiji i Iranu.
Iran, koji medjunarodna zajednica optužuje da obogaćuje uranijum u cilju moguće proizvodne nuklearnog oružja, tvrdi da je njegov nuklearni program mirnodopski. Medjutim, Dejvid Olbrajt sa Instituta za naučne i medjunarodne studije upozorava:
”Centrifuge u kojima se obogaćuje uranijum za civilne potrebe može vrlo brzo biti konvertovan u pogon za proizvodnju visoko obogaćenog uranijuma za nuklearnu bombu.“
Imajući to na umu i s obzirom na nedavnu probu koju je izvršila Severna Koreja, neki stručnjaci strahuju da bi još veći broj zemalja mogao da odluči da proizvede atomsku bombu. Medjutim, stručnjaci takodje tvrde da je proces širenja nukearnog naoružanja reverzibilan. Ističu da su zemlje poput Brazila i Argentine donele odluku da to ne čine, iako su imale tehnologiju, a navode i primer Južne Afrike, Kazahstana i Belorusije - koji su se odrekli atomske bombe, jer su procenile da ne služi njihovim interesima. Neki stručnjaci ukazuju da je nakon više od 60 godina atomske ere, samo devet zemalja proizvelo nuklearno oružje, te da to vraća nadu da će tim putem krenuti i brojne druge države.