Neki koriste noć tokom koje se duhovi navodno vraćaju na zemlju, da probaju da se sretnu sa «pravim» duhovima.
Duhovi na manifestacijama tokom Noći veštica naravno nisu stvarni, ali postoji mnogo ukletih mesta na kojima ljudi pokušavaju da proniknu u taju, istraže neistraženo i osete prisustvo vanzemaljskih bića ne samo na Haluvin, nego tokom cele godine.
Kada su Čak Henson i njegova supruga Džoj, 2001. rešili da kupe hotel poznat kao «Palata Mejson» u Kiosakvi u državi Ajovi, znali su da je to zdanje stecište duhova.
«Rečeno nam je, u to vreme, da jedan ženski duh obitava na trećem spratu i da ga treba ostaviti na miru.»
Džoj Henson kaže da ih taj duh nije uplašio. Hensonovi su kupili palatu i nastavili da je vode kao prenoćište sa doručkom. Tako su se upoznali sa duhom Meri Mejson.
«Meri Mejson je bila kćer Luisa i Nensi Mejson koji su kupili hotel 1857. Ona je gotovo ceo život pomagala u hotelu i u njemu je i umrla, na trećem spratu, 1911, u dubokoj starosti. Imala je 90 i nešto godina, umrla je u stolici za ljuljanje i – ljudi tvrde da i danas čuju škripanje te stolice.»
Henson međutim kaže da Meri nije jedini duh koji živi u toj kući. I drugi duhovi navraćaju s vremena na vreme, da bi stupili u kontakt s gostima. Britanski novinar Vil Stor nije verovao u takve priče. Ipak, zainteresovao se za natprirodne pojave i rešio da dođe u Sjedinjene Države i razgovara sa Luom Đentileom, poznatim demonologom u Filadelfiji.
«Vil Stor je prevashodno hteo da napravi smejuriju od toga i ovoga što ja radim i izvidi da li može da napiše lepu englesku pričicu o Luu Đentleu, ali je problem bilo to što Vil Stor nije bio spreman za istinu, odnosno za činjenicu da u onome što radim ima neke realnosti. Ja ne falsifikujem niti insceniram bilo šta. Samo pokušavam da ljudima to prikažem.»
Vil Stor priznaje da je prvobitno planirao da napravi jednu ironičnu priču, da se naruga ljudima koji veruju u duhove. Zbog toga je i prihvatio Đentileovu ponudu da provede dve noći u dve kuće duhova.
«Duhovi su me prestravili obe noći. Prve noći me je odveo u kuću za koju je rekao da je sagrađena na groblju i da je porodica koja je živela u njoj već neko vreme imala jeziva iskustva – škripanje vrata, lica na prozoru, trogodišnji sin se žalio da mu noću dolazi neki starac i slično.»
Stor kaže da mu je susret sa lovcem na duhove Luom Đentileom izmenio poglede na natprirodno. Takođe je počeo da razume aparate koje koriste lovci na duhove i način njihovog rada. Među tim napravama su aparati za snimanje glasa i šumova, sa veoma osetljivim mikrofonima, razne video kamere i digitalni aparati takođe visoke osetljivosti, koji hvataju i zvukove, šumove, senke, koje ljudsko uho ili oko obično ne registruju. Ovo iskustvo je nadahnulo Vila Stora da krene u obilazak ukletih mesta po svetu. U svojoj knjizi «Vil Stor protiv natprirodnog», on opisuje sve što je video i čuo od lovaca na duhove i onih koje duhovi proganjaju. Iako te priče imaju različito geografsko i istorijsko poreklo, Stor kaže da ukleta mesta imaju i neke zajedničke karakteristike.
«Rekao bih da su ta mesta većinom neke vrlo stare kuće. Neke od njih imaju dugu i ponekad prilično krvavu istoriju, kao što je Alkatraz u Zalivu San Franciska. Dugo pre nego što je postao zatvor, Indijanci su ga smatrali izuzetno neprijatnim mestom. Tu su i mesta kao što je Hikori Hil u Ikvalitiju u državi Ilinois, ili Getisberg u Pensilvaniji, gde je bila čuvena bitka u građanskom ratu, koja su vrlo čuvena stecišta duhova.»
Na ovom putovanju, kaže Stor, takođe je naučio kako se treba ponašati na ukletim mestima. Uvek treba biti priseban, učtiv i otvoren za nova saznanja, kaže Stor, dodajući da posećivanje ukletih mesta može da bude mnogo više od uzbuđenja tokom Noći veštica. Može, kako kaže, da pruži ljudima nov pogled na život i smrt i ono što bi moglo da se očekuje posle.