Ako Evropa ozbiljno želi da ostvari trajno političko rešenje za Kosovo, moraće da nađe način da kosovskim Albancima iz seoskih sredina omogući da dobiju privremeni posao u inostranstvu.
Ovo je glavni zaključak istraživanja o migraciji, porodičnoj strukturi i budućnosti Kosova koji je izradila istraživačka grupa „Evropska inicijativa za stabilnost“ ESI sa sedištem u Berlinu i Istanbulu.
Ukoliko Zapad ne omogući kosovskim Albancima da rade u inostranstvu, „na Kosovo će morati da se šalje sve više i više policajaca da se bore sa novom generacijom ljutitih mladih ljudi bez ikakve nade“, navodi se u studiji čiju su izradu pomogli švajcarsko i irsko ministarstvo inostranih poslova.
U studiji čija je autorka Janet Reineck, američki antropolog koja godinama istražuje na Balkanu, navodi se da je „jednostavno nedosledno da se ulažu milioni evra u stabilizaciju Kosova i da se istovremeno naglo zatvore vrata za bilo kakvu dalju migraciju“.
„To je još nedoslednije ako se zna da se to dešava malom društvu kakvo je kosovsko (sa manje od dva miliona stanovnika!), u trenutku kada milioni Rumuna, Bugara, Litvanaca ili Poljaka nalaze posao u različitim delovima Evropske unije“, navodi se u isrtraživanju.
Ukazuje se i da je bila pogrešna „udobna pretpostavka da će (albanska) dijaspora sa svojom čuvenom velikodušnošću nastaviti ne samo da pokriva ogroman jaz u kosovskom platnom bilansu, već da će obezbediti i neformalnu mrežu socijalnog zbrinjavanja za siromašna domaćinstva, nadoknađujući tako nedostatak državne skrbi.“.
U istraživanju ovog berlinskog instituta se ističe da su doznake albanskih gastarbajtera iz inostranstva odmah posle rata 1999.godine doduše bile ogromne, posebno kada je bio neophodan novac za popravku porušenih kuća. No, doznake su drastično opale, posebno s obzirom na činjenicu da se na Kosovo iz Nemačke vratilo preko 100.000 Albanaca.
Studija, kako sami istraživači kažu, ima neugodne poruke i za tvorce politike na Kosovu. Jer, migracija i doznake iz inostranstva bile su dovoljne kao pojas za spasavanje, ali nisu mogle da obezbede razvoj. Zapravo su bile samo nadoknada za nedostatak bilo kakve razvojne politike.
„Time su migracija i doznake iz inostranstva pomogle da se sačuva jedna od nastarijih i najkonzervativnijih ustanova u Evropi: tradicionalno, partijarhalno domaćinstvo“, kaže se u istraživanju. Detaljno su prikazana dva tipična kosovska sela – Cerce prema granici sa Srbijom u kojima porodice u proseku imaju 6,5 članova, i Ljubište, na granici sa Makedonijom, gde porodice imaju prosečno 9,5 članova.
„Proširena, velika porodična zajednica preživela je u kosovskim selima pedeset godina socijalizma. Pomogla je kosovskim Albancima da se suoče sa slabim ili prema njima neprijateljski nastrojenim državnim ustanovama. Istovremeno je otežala razvoj na selu i uticala na ozbiljni izostanak ulaganja u obrazovanje i upadljiv izostanak promena i razvoj preduzetništva», navodi se u studiji.
Istovremeno se ističe i da žene na Kosovu ima najmanju stopu zaposlenosti u Evropi kao i jednu od najnižih stopa obrazovanosti i zaključuje da to što je kosovsko selo bilo prepušteno tome da živi od doznaka pečalbara uslovilo da seoske sredine ostanu zaostale.
«Država na Kosovu ne može sebi da dozvoli da ne bude prisutna u seoskim sredinama. Neophodno je da ustanovi politiku, ustanove i sredstva kako bi izašla na kraj sa rastućom društvenom krizom na selu. U suprotnom, razvoj kosovske države neće uspeti. Ukoliko država nije u stanju da blagovremeno reaguje, možda će na kraju biti suočena s time da razvoj događaja u sve većoj meri određuju ljutiti mladi muškarci», upozorava se u studiji ESI-ja.