Izraelske vazduhoplovne snage nemaju ozbiljnog konkurenta u ostalim bliskoistočnim zemljama, što omogućava Izraelu da projektuje svoju moć širom regiona. Saradnik Glasa Amerike, Džefri Jang, pripremio je osvrt na izraelsku vazdušnu moć i njene sposobnosti.
Tokom arapsko-izraelskih ratova 1967. i 1973. godine, izraelsko vazdihoplovstvo prikazalo je visok stepen sposobnosti. I danas, mnogi analitičari se slažu da te snage mogu da dosegnu znatno dalje od libanskog neba. Časopis Džejns difens vikli jedan je od vodećih izvora informacija o vojnim sposobnostima zemalja u svetu. Bliskoistočni analitičar tog časopisa, Dejvid Hartvel, kaže da su izraelske vazdihoplovne snage medju najboljima:
”Izraelska avijacija je nesumnjivo najbolja u regionu. Ona ima dobru opremu, ima ekspertizu i taktiku. Takodje poseduje čitav niz bombi i raketa sa navodjenjem. Ima i rakete navodjene radarom i video kamerama. Dakle, ima čitav niz mogućnosti na raspolaganju.“
Jedna od najspektakularnijih akcija izraelske avijacije dogodila se juna 1981. godine, kada je osam izraelskih jurišnih aviona tipa F-16, pod zaštitom šest lovaca tipa F-15, preletelo hiljadu i 100 kilometara preko Jordana i Saudijske Arabije i uništilo irački nuklearni reaktor Osirak, koji su Izraelci smatrali za ozbiljnu pretnju. Ti avioni operisali su na ivici svog maksimalnog doleta. Ali, kako kaže Džon Pajk, iz vašingtonske firme za odbrambene analize Global sekjuriti tačka org, Izrael sada poseduje avione koje mogu da dolete i do drugih zemalja sa nuklearnim ambicijama.
”Izraelski lovci tipa F-15 i F-16 opremljeni su veoma velikim dodatnim rezervoarima za gorivo koji im omogućavaju da bez dopunjavanja dolete do Irana i nazad. Dakle nema sumnje da Izraelci pripremaju uslove koji bi im omogućili da napadnu iranske objekte sa oružjem za masovno uništavanje.“
Medjutim, Dejvid Hartvel iz časopisa Džejns difens vikli kaže da bi uništavanje iranskog nuklearnog programa bilo daleko komplikovanije od napada na Irak, 1981. godine.
”Napad na Osirak bio je veoma jednostavan. Cilj je bio jasan i lak za uništavanje. U Iranu bi to bilo mnogo teže, s obzirom na broj ciljeva - oko 20 širom Iraka. Izraelci bi morali da jednim udarom nanesu dovoljnu štetu da onemoguće iranski nuklearni program.“
Analitičari kažu da je Iran smestio svoja nuklearna postrojenja u dobro zaštićene podzemne bunkere, ali dodaju da Izrael poseduje specijalne bombe sposobne za razaranje takvih ciljeva. Analitičar Brukingsovog instituta u Vašingtonu, Majkl O’Henlon, kaže da bi doletanje do tih ciljeva bilo prilično komplikovano.
”Nije reč samo o razdaljini od Izraela do Irana. Saudijska Arabija im neće dati dozvolu za preletanje. Ruta opreko Jordana je komplikovana. Mogli bi da pokušaju tajno preletanje preko Sirije i Iraka. Ali mislim da je ruta preko Crvenog mora ipak najbolja, iako veoma dugačka.“
Ivan Ulrik, iz Federacije američkih naučnika, kaže da Teheran ne bi mogao da se efikasno brani.
”Na papiru, Iranci imaju mnogo savremenih lovaca, ali imaju velike probleme sa rezervnim delovima. Mislim da njihovi avioni ne bi pružili ozbiljan otpor. Iranci imaju i protivavionske rakete, od kojih su mnoge zastarele i verovatno mogu da se ometaju modernom tehnologijom.“
Sposobnost Izraela da projektuje svoju vazduhopovnu silu veća je nego ikada. Mnogi analitičari smatraju da su izraelske vazduhoplovne snage postale još snažnije sredstvo odvraćanja od napada, dok su istovremeno u stanju da sprovedu preventivne napade na ciljeve koje Izrael smatra ozbiljno opasnim.