Sigurno ima raznih kioska u vašem gradu - oni koji prodadu cveće ili novine, ili nude autobuske informacije, itd..
Ti kiosci su neki vid vladine agencije na neverovatno malom prostoru: radi se o ispostavi sekretarijta za uslovno oslobadjanje, koja kontroliše osudjenike kojima je umesto zatvorske odredjena uslovna kazne. Ti ljudi moraju da se redovno prijavljuju referentu koji nadzire njihovo ponašanje: on proverava da su zaposleni, da li su imalo nove sukobe za zakonom i, što je najvažnije, da li su još uvek na sudski registrovanom mestu boravaka. Medjutim, imajući na umu da širom Amerike imate 4 miliona ljudi sa uslovnom kaznom, mnoge agencije ne mogu da ispune svoj zadatak. Tako je nastao kiosk za uslovno kažnjene koji se prvi put pojavio u Njujokru pre desetak godina.
Osudjenici niskog rizika ispunjavaju svoju obavezu i pojavljuju se na zakazani sastanak u kiosku gde se registruju na interaktivnom ektranu kompjutera umesto da razgovoraju sa referentom. Time se oslobadjaju obaveza socijalni radnici koji imaju više vremena da rade na nadzoru okorelih kriminalaca. Kompjuter u kiosku najpre identifikuje osudjenika preko otiska njegovog palca. Zatim, obično za nešto manje od dva minuta, na engleskom ili španskom, koristeći niz simobla -- pošto je klijantela često polupismena -- postavlja seriju pitanja. Ukoliko uslovno kažnjena osoba ne dodje na unapred zakazani sastanak ili pošalje nekog prijatelja umesto da se lično pojavi, kompjuter će to registrovati i obavestiti policiju. Kiosci nisu postavljeni na ulici poput telefonskih govornica gde bi znatiželjnici mogli prstom da upiru na one koji ih pohadjaju već su locirani odredjenimsocijalnim ustanovama i policijskim stanicama.