Zvanični Beograd je nedavno negirao da želi podelu Kosova ističući da se stav Srbije o Kosovu nije promenio - suštinska autonomija, ali ne i nezavisnost. U ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, direktor Odeljenja za istočnoevropske studije u vašingtonskom Centru Vudro Vilson, Martin Slecinger, kaže da mu se čini da su pregovori više teatralne, nego suštinske prirode.
Slecinger: Kao što je poznato, zvanična pozicija Srbije je “visok stepen autonomije, ali ne i nezavisnost Kosova”. Time se neutrališe nedavna ideja o podeli pokrajine, jer je jasno je da se ne može održati zvaničan stav da je Kosovo sastavni deo Srbije, a istovremeno razgovarati o njegovoj podeli. Ukoliko medjunarodna zajednice donese odluku o konačnom statusu Kosova, koja ne bi bila u skladu sa srpskim aspiracijama, Beograd će - prema najavi srpskog premijera - to primiti i onda saopštiti svoje gledište o tom pitanju.
Glas Amerike: Kako je stav Beograda - najveći stepen autonomije ali ne i nezavisnost za Kosovo - prihvaćen u Vašingotnu?
Slecinger: Srpska stana nastoji da, intenzivnim diplomatskim aktivnostima, što impresivnije medjunarodnoj zajednici i Vašingtonu prenese svoj stav o budućem statusu Kosova. Međutim, pravi problem u vezi sa kosovskom problematikom leži u samoj prirodi pregovora, koji su zaista nesvakidašnji. Naime, vode se detaljni pregovori o jednom od kritičnih i veoma kontroverznih evropskih pitanja - o statusu Kosova - a medjunarodna zajednica u pola godine održava jedan sastanak mesečno, iako već ove jeseni najavljuje rešenje najkritičnijih elemenata, uključujući i budući status Kosova. Slab intenzitet pregovora ne obezbedjuje dovoljan napredak i stoga mi se čini da su pregovori više teatralne, nego suštinske prirode, sa mogućom namerom da budući status Kosova medjunarodna zajednica nametne. Pregovori su počeli politikom “standardi pre statusa“, zatim su usledili “standardi i status“, a sada je, kako izgleda, pozicija “odredimo status i zaboravimo na standarde“. Mislim da medjunarodna zajednica nije postupila sasvim fer i pravično u ovom slučaju, ali uprkos tome - mislim da međunarodna zajednica u ovom momentu neće dozvoliti punu nezavisnost Kosova. Najpre će da obezbedi da se novom rezolucijom Saveta bezbednosti UN sprovede u delo realnost na terenu, odnosno da Kosovo dobije neki vid samostalnosti. Međutim, pitanje suverniteta Kosova rešiće se kasnije da bi se izbegle destablizujuće posledice na međuanrodnom i regionalnom nivou.
Glas Amerike: Kakve bi mogle da budu, pre svega, regionalne posledice eventualnih promena međunarodnih granica Srbije?
Slecinger: Mislim da je to primarna briga medjunarodne zajednice i da ona uočava da bi promena statusa Kosova mogla da destabilizuje region, ali i samo Kosovo. Srbi bi bili veoma nezadovoljni takvim rešenjem, a moguće - i druge susedne države. Bez obzira na to kakav će da bude budući status Kosova, međunarodna zajednica će, barem kratkoročno gledano, morati da na Kosovu uloži više sredstava, a ne manje, jer bilo koja odluka o statusu Kosova neće biti “početak kraja” već početak daleko većeg regionalnog angažovanja.