Popucali nasipi su popravljeni i nešto manje od polovine stanovništva već se vratilo u grad. Pa ipak, siromašni crnački kvartovi su još oštećeni i prazni.
“Ovo je moj život i moj svet. Ovo je moja budućnost obrazovanja u ovoj zajednici, buduća Kuća plesa i perja”
Ronald Luis je napustio svoj dom u ulici Tupelo neposredno pre no što je uragan Katrina, prošlog avgusta opustošio Nju Orleans. Pet metara duboka voda razorila je njegov kvart u pretežno crnačkom, Dnjem devetom okrugu. On je sada medju prvima koji ponovo grade. Studenti dobrovoljci sa Državnog univerziteta u Kanzasu popravljaju njegovu kuću i obnavljaju njegov mali privatni muzej, poznat pod imenom “Kuća plesa i perja”.
U njemu je kolekcija umetničkih radova i kostima posvećenih načinu na koji crnci slave lokalni praznik - Mardi gra. Većina tih predmeta je zauvek ena. Ovaj penzionisani tranzitni radnik i jedan od lidera u svojoj zajednici rešen je muzej ponovo izgradi:
”Ne radi se samo o eksponatima. Radi se o prenošenju predanja o kulturi Nju Orleansa“, kaže Luis.
Njegova strast za očuvanje kulture Nju Orelansa zapela je za oko Patrika Roudsa, asistenta profesora arhitekture na Kanzaškom državnom univerzitetu. Rouds i njegovi studenti su projektovali novu Kuću plesa i pera.
Profesor Rouds, rukovodi neprofitnom organizacijom koja gradi uz pomoć novca privatnih donatora. Hiljade dobrovoljaca poput njega i njegovih studenata pomažu u čišćenju i obnovi Nju Orleansa.
”Ideja je bila da ovo posluži kao katalizator za njegov kvart. Da inspirišemo ljude i pokažemo ljudima šta se ovde dešava...“, kaže profesor Rouds.
Mardi Gra je najvažniji godišnji dogadjaj u Nju Orelansu, deo karnevalskog hrišćanskog običaja, pre praznika pokajanja. Veoma bogati kostimi su već dugo tradicija te proslave. Afro-amerikanci prave fantastične kostime sa perjem, koji predstavljaju takozvane Mardi-gra Indijance na paradama u crnačkim kvartovima.
”Ideja je da muzej u dvorištu kuće Ronalda Luisa posluži kao neka vrsta ad-hok centra u zajednici. Ronald želi da prenese tradiciju na mlade. To nas je sve dirnulo i shvatili smo da moramo da pomognemo“, kaže profesor Rouds.
Ronald Luis se pita ”Da ima života u Tupelo ulici.“
On i njegova supruga su odseli u stanu koji je udaljen otprilike sat. Njegov prijatelj Henri Fejgen, koji je takodje pobegao pred naletom oluje sada živi u Teksasu. Došao je danas u posetu i pita se kad će on moći da se vrati.
“Volimo našu zajednicu. Kao što vidite, kamp prikolice dolaze na Tupelo ulicu. Nekoliko suseda se vratilo. Ima kamp prikolica i na kraju ovog bloka. Većina kuća na ovoj ulici je srušena. One koje nisu popravićemo.”
Bogatiji kvartovi Nju Orleansa manje su o[te’eni ili su bili u stanju da novcem od osiguranja pokriju troškove popravke. Oni sa manjim primanjima često nisu imali osiguranje, a mnogi su živjeli kao podstanari. Bar polovina gradskog stanovništva se nije vratila. Mnogi od njih zato što nisu imali gde.
Tu su i pritužbe na sporu pomoć vlade, odsustvo struje u nekim oblastima i dvoumljenje u veyi sa gradnje u kvartovima koji su zaista ispod nivoa mora. Pa ipak, gradjani i zajednice vrlo intenzivno afirmišu ponovni povratak stanovništva i pomoć ljudima poput Ronalda Luisa.
”Bilo je veoma aktivno ovde u bloku od kako smo mi došli. Svi imaju rok da završe posao, jer ako se ljudi ne vrate i ne počnu da rade - neće dobiti ni potrebnu pomoć od države i biće im daleko teže da obave sve što je potrebno, kako bi se vratili kući.“
”Činim sve da se što pre vratim. Nju Orleans je sinonim za moj život, kulturu i sve drugo. Tu sam da pokažem ljudima u svojoj zajednici da i nakon ove tragedije možemo početi iznova, novi život. To je moj cilj“, kaže Ronald Luis.
Ne slavi se samo Mardi Gra u Nju Orleansu. Parade se i sada održavaju u opet oživeloj Francuskoj četvrti, bez obzira na destrukciju u drugim delovima grada. Ronald Luis željno iščekuje dan kada će parada proći ulivama njegovog, Donjeg devetog kvarta.
