Sjedinjene Države i njihove evropske saveznice su ponudile Iranu paket inicijativa kako bi se privoleo da odustane od ambicije da proizvede nuklearno oružje. Iran nije odbacio ponudu ali se oštro protivi bilo kakvim preduslovima za razgovore.
Teško je proceniti ko uobličava iransku nuklearnu politiku. Proces donošenja odluka u Iranu je ne-transparentan pa analitičari moraju da dešifruju iransko rukovodstvo baš kao što je ranija generacija analitičara pokušavala da čita misli nekadašnjeg sovjetskog Politbiroa. Hušang Amirahmadi, direktor Centra za blisko istočne studije, na Univerzitetu Ratgers, veruje da u Iranu postoji nekoliko konkurentnih centara moći. On kaže da se odluka o nečemu tako ključnom kao što je nuklearna politika donosi konsenzusom, ali da konačnu reč još uvek ima vrhovni verski lider ajatola Ali Hamenei.
”Na vrhu režimske strukture je vrhovni verski lider, zatim dolaze Ahmadinedžad, pa Rafsandžani, pa savet za nacionalnu bezbednost, pa parlament. Mislim da je to bila zajednička odluka. Oni su svi prigrlili ovu politiku, mada smatram da će poslednju reč uvek imati vrhunski verski lider sve dok je tu. “
Analitičari kažu da predsednik Ahmadinedžad izgleda ima znatna ovlašćenja po tom pitanju. Hušang Amirahmadi kaže da predsednik Ahmadinedžad koristi predsednička ovlašćenja daleko efikasnije no bilo koji njegov prethodnik, uključujući reformistički nastrojenog Mohameda Hatamija.
”Ahmadinedžad je upotrebio svako moguće ovlašćenje koje mu pruža predsednički položaj. A pošto iza njega stoje desno krilo i vojska, on očigledno deluje moćnije no prethodni predsednik - svakako moćnije no Hatami.“
Ahmadinedžad je bio gradonačelnik Teherana i lokalni političar bez ikakvog nacionalnog iskustva, kad je zaprepastio posmatrače pobedom na predsedničkim izborima pre godinu dana. Ken Kacman, iranski analitičar u ne-stranačkoj Kongresnoj istraživačkoj službi, kaže da je Hatemi preduzimao daleko obazriviji pristup nuklearnom pitanju no Ahmadinedžad.
”Strategija pod Hatamijevom vladom je bila ne dozvoliti da nam uvedu sankcije, ne dozvoliti da budemo izolovani, čak ako to znači da nuklearni program napreduje veoma sporo ili čak ne napreduje uopšte. Sada se taktika sasvim promenila. U osnovi, sadašnja strategija Irana je da njihov nuklearni program napreduje, uz nadanje da će izbeći veće kazne. Medjutim, primarni cilj je sada zabeležiti napredak na tehnološkom planu i ne zamrznuti taj program. To je razlika u taktici od kako je Ahmadinedžad došao na vlast.“
U medjunarodnoj zajednici rasprostranjeno je uverenje da Iran nastoji da proizvede nuklearno oružje. Iran to demantuje i kaže da jednostavno koristi svoje pravo da proizvede nuklearnu energiju u mirnodopske svrhe. Sjedinjene Države su takodje zauzele novi pristup kad su ponudile da skupa sa Evropom povedu dijalog sa Iranom o tom pitanju, ali samo ako Teheran prvo zamrzne nedavno obnovljeni proces obogaćivanja uranijuma. Iran ističe da neće prihvatiti preduslove za razgovore. Medjutim, analitičari kažu da je iranski stav još nedorečen pa se mogućnost obnavljanja razgovora ne može isključiti. Administracija predsednika Buša sada kaže da drži sve opcije otvorenim, što obuhvata i mogućnost vojne akcije protiv Irana. Mada je takva akcija još uvek daleko, Ken Katzman kaže da iransko rukovodstvo razmišlja o toj mogućnosti koliko god da je malo verovatna.
”Teheran nije tako uplašen od američkog napada na nuklearne objekte Irana, koliko je, verujem, uplašen od američkog napada na konvencionalne ciljeve. Ukoliko se to desi i Iran ne bude više zalivska i kaspijska sila, bio bi nesposoban da se brani, imao nuklearno oružje ili ne. Mislim da je Teheran nervozan zbog te ideje.“
Ukoliko Iran zbilja nastoji da proizvede nuklearno oružje, procene o tome kada bi mogao da dostigne taj cilj variraju od četiri do čak deset godina.