Politički analitičar i saradnik vašingtonskog Centra ”Vudro Vilson“, Džon Sitilidis, osvrnuo se u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike na upravo objavljenu Platformu Beograda za pregovore o statusu Kosova.
Sitilidis: Neke komponente Platforme Srbije za Kosovo su problematične. Nisam siguran kako bi se u UN u Njujorku, u Briselu i Vašingotnu primila ideja da Beograd sa Prištinom postigne medjunarodni sporazum u trajanju od 20 godina, kada medjunarodna zajednica govori o postizanju konačnog statusa do kraja ove godine, a ne o odlaganju na 20 godina. Problemi sa kojima je Srbija suočena su u neku ruku odredjeni ciljevima koje kosvoski Albanci žele da ostvare i za koje možda imaju podršku medjunarodne zajednice. Nisam siguran koliko su realne teze da Kosovo ne bi, na primer, trebalo da ima neki vid vojne strukture, pravo da vodi svoju spoljnu politiku, kontroliše granice, itd. S druge strane, Beograd uživa punu podršku medjunarodne zajednice u pogledu decentralizacije, zaštite prava i bezbednosti srpske i drugih manjina, kao i zaštite verskih i istorijskih objekata.
Glas Amerike: Uprkos tome, Srbija se i dalje zalaže za “najviši stepen autonomije, ali ne i nezavisnost Kosova”?
Sitilidis: Srbija je sada u teškoj situaciji, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu, u svetlu otcepljenja Crne Gore i kosovskog problema. Srbija bi možda trebalo da se koncentrise na ulogu koju bi imala u 21. veku. Da li će ona biti povezana sa baštinom kosovoke bitke, komunističkim periodom Titove uprave, ili ratovima 1990-tih, kada je Srbija postala otpadnička zemlja, ili će se usmeriti na reforme u potpunu integraciju u Evropsku uniju. Dakle, Srbija ima izbor izmedju integracije i demokratije ili još većeg osiromašenja i izolacije.
Glas Amerike: Zbog čega Srbija nije uspela da uspešnije formuliše svoja stremljenja u SAD i Evropi?
Sitilidis: To je stvarno najzagonetnije pitanje poslednjih 15 godina. Skoro sve zemlje širom sveta shvataju da je uticaj Vašingtona ogroman na medjunarodnom političkom, ekonomskom i mnogim drugim planovima, i nastoje da obezbede usluge agencija za odnose sa javnošću ili nekog savetodavnog ureda u Vašingtonu koji bi im pomogli da shvate kako se njihova politika, ideje i interesi shvataju i procenjuju u Beloj kući, Kongresu, medijima, poslovnom sektoru i u naučnim institucijama, koje često pomažu u formulisanju stavova i politike administacije. Činjenica da je Srbija bila sve ovo vreme odsutna iz takvih aktivnosti, bez ikakve profesionalne pomoći, odračava se i na današnju medjunarodnu situaciju te zemlje. Imate ambasadu Srbije i Crne Gore i Kongres srpskog ujedinjenja, koji su prisutni i veoma uspešno deluju ovde, ali oni ne mogu da se takmiče sa profesionalnim firmama i ulaganjem stranih vlada da bi se njihov glas čuo u Vašingtonu. Kosovski Albanci su to shvatili u uložili su veliki novac u te svrhe. To vam je isto kao da imate fudbalski tim koji je u punoj opremi i formi izašao na teren, u ovom slučaju albanski, a srpski se nije ni pojavio, ili nikako da se pojavi. Nije teško zaključiti ko će biti pobednik.