Godišnji govor predsednika Buša o stanju nacije, koji će biti održan u utorak pred Kongresom i američkim narodom, primer je vašingtonskog političkog rituala koji datira još iz vremena prvog američkog predsednika, Džordža Vašingtona. Saradnik GA, Džim Malone, pripremio je kraći istorijat govora o stanju unije.
“ Gospodine spikeru, predsednik Sjedinjenih američkih država.”
Posle te najave u salu Predstavničkog doma američkog Kongresa ulazi predsednik i kreće prema podijumu za kojim će održati govor o stanju unije u prisustvu zakonodavaca oba doma Kongresa.
Predsednik Džordž Vašington održao je 1790. prvi govor o stanju unije. Medjutim, 1801. i narednih sto godina, predsednici su upućivali pismenu verziju svog govora Kongresu, koji bi glasno pročitao jedan od službenika.
Predsednik Vudro Vilson je 1913. godine ponovo zaveo praksu držanja govora, a predsednik Kalvin Kulidž se 1923. godine kao prvi predsednik tim govorom obratio naciji preko radija. Godinama su ti govori bili poznati kao predsednikova godišnja poruka Kongresu, da bi predsednik Frenklin Ruzevlet 1935. nazvao to obraćanje naciji -- govorom o stanju unije. Inače, prvi govor o stanju unije koji je emitovan preko televizije održao je predsednik Hari Truman 1947.
U moderno doba, ti govori su postali dobra prilika za predsednika da iznese niz specifičnih predloga o širokom dijapazonu pitanja, kaže Stiven Vejn, stručnjak za američku politiku na univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu.
“Govor o stanju unije daje predsedniku mogućnost da odredi program za Kongres, da američkom narodu ukaže na svoja dostignuća i izrazi nade za budućnost. To je sada deo naše političke tradicije i propraćeno je velikom cermonijom. Govor o stanju unije obično ide u prilog predsedniku.”
Predsednici su kroz istoriju govorom o stanju unije pokušavali da inspirišu zakonodavce i obične gradjane na uzvišenije ciljeve. Isto tako, to im je prilika da pridobiju podršku za svoje političke planove kako od članova oba doma Kongresa tako i američke javnosti.
Proces pisanja i doterivanja tih govora može da potraje i nekoliko meseci, kaže Rej Rajs koji je radio u administraciji predsednika Ričarda Niksona.
"Obično bismo prošli kroz sedam - osam verzija. Ja bih govoru nešto dodao, on bi me ispravio, ja bih doterao ono što on napiše - i tako u krug."
Ronald Regan je tokom 1980-tih godina govor o stanju unije obogatio još jednim aspektom - počeo je odaje priznanje poznatim ličnostima i običnim gradjanima za posebna ostvarenja. A ostvarenja tih ljudi, koji su uvek bili prisutni u galeriji Predstavničkog doma, obavezno su imala veze sa porukom predsednikovog govora. Ta praksa je postala popularna i opstaje i danas.