Naučnici koji proučavaju razvoj ljudske vrste oduvek su bili suočeni sa pitanjem zašto ljudi ponekad deluju protiv sopstvenog biološkog interesa.
Poznato je da životinje ponekad žrtvuju sebe da bi zaštitile svoje mladunce. Ali ljudska bića mogu da zanemare nagon za produžavanjem vrste i posvete se drugim ciljevima, koji nemaju očigledne genetičke prednosti - od verskog altruizma do jednostavnog traganja za ličnim uživanjem.
Profesor antropologije na Univerzitetu države Kalifornije, Valter Goldšmit, kaže da biolozi još nisu objasnili zbog čega su ljudi u stanju da se otrgnu sopstvenoj biologiji:
”Ljudi su proizvod evolucije, ali ostaje pitanje kako smo uspeli da se otrgnemo toj dominaciji“
Seksualni odnosi, kaže on, donose zadovoljstvo i životinje ne treba terati da se razmnožavaju. Slično tome, majke osećaju zadovoljstvo dok odgajaju svoju decu, a deci je potrebna pažnja majke. I ljudima i životinjama potrebni su i fizički i psihološki uslovi za razvoj potomstva. Medjutim, profesor Goldšmit ističe da odgajanje potomstva kod čoveka traje znatno duže nego kod životinja i kaže da u tome leži ključ zagonetke. Štaviše, on smatra da je ta veza izmedju majke i deteta dovela do pojave društvenih zajednica. Proces učenja jezika i korišćenja alatki, kroz koji su prošli naši pretci, stalno se iznova obnavlja dok deca uče te dve sposobnosti od svojih roditelja:
”Suština ljudskog ponašanja jeste naša sposobnost prilagodjavanja. U hladnim zonama gradili smo iglue, a u vrelim kolibe od pruća.“
Bilo je i drugih vrsta koje su dostigle su elementarne nivoe kulture ali su one očigledno bile manje prilagodljive i izumrle su, čemu su možda doprineli i naši pra-pretci. U svojoj knjizi ”Most ka ljudskosti“ antropolog Valter Goldšmit kaže da je evolucija istovremeno priča o konkurenciji i o saradnji. A odnos izmedju majki i dece ključna je karika koja je nedostajala za potpuno razumevanje razvoja ljudske vrste.