Decenijama, zemlje širom regiona nastoje da integrišu talase imigranata i njihove potomke – ali nijedna to nije uspela u potpunosti. Slike zapaljenih automobila i uništenih zgrada na naslovnim su stranicama listova od Brisela do Berlina, otkako je pre dve nedelje buknulo nasilje u pariskom predgradju Kliši. Kada su neredi, u kojima su učestvovali mladi ljudi severnoafričkog porekla, zahvatili i druge delove Francuske, mnogi Evropljani došli su do zaključka da je francuski model integracije doživeo neuspeh.
Ali dok Francuska gori, neki strahuju da su sledeći na redu - drugi delovi Evrope. Ranije ove nedelje, Belgija i Nemačka su prijavile incidente sa paljenjem automobila, očigledno po uzoru na francuske. Medjutim, stručnjaci za imigraciju kao što je Han Encinger, sumnjaju da će se nasilje širiti.
«Naravno, to je pitanje kojima su preokupirani ljudi širom Evrope, ali i dalje mislim da taj scenario nije mnogo verovatan. «Nikad ne reci nikad», ali situacija sa imigrantima u Francuskoj je dosta drugačija nego u drugim evropskim zemljama».
Godinama su evropske zemlje usvajale radikalno drugačije pristupe problemu integracije doseljenika. Do nedavno, Nemačka i Austrija su sprovodile politiku «radnika-gostiju», zasnovanoj na ideji da su imigranti privremeni radnici koji će se na kraju vratiti u svoje zemlje. Britanska imigraciona politika zalagala se za multi-kulturalizam i nudila programe afirmativne akcije da se pruži podrška manjinama.
Hugo Brejdi, stručnjak za imigraciju iz londonskog Centra za evropske reforme, kaže da su problemi sa kojima se evropske zemlje suočavaju u asimilaciji doseljenika različiti, baš kao i njihove imigracione politike.
«Dok postoje regionalni trendovi unutar EU, ne postoji jedan zajednički problem u pogledu integracije imigranata. Mediteranske zemlje kao što su Španija, jug Francuske i Grčka imaju svoje specifične probleme sa imigrantima iz oblasti kao što su Maroko, Alžir, Tunis i Libija.»
Za neke druge zemlje, uključujući Španiju i Italiju – inegrisanje većih talasa doseljenika je relativno novo iskustvo. Do sada, Francuska je teoretski promovisala ideju da su svi francuski gradjani jednaki, bez obzira na boju kože, versku pripadnost ili etničko poreklo. Medjutim, protekle dve nedelje nereda su iznele na videlo ozbiljne socijalne nejednakosti izmedju imigranata i njihove dece i francuskih starosedelaca.
Nijedna evropska integraciona politika nije se pokazala u potpunosti uspešnom. U Britaniji, za koju analitičari kažu da ima pozitivan učinak u integraciji doseljenika, tokom 80-ih je dolazilo do nereda koji imaju slične korene kao današnje nasilje u Francuskoj. Ti faktori uključuju veliku nezaposlenost i siromaštvo u imigrantskim zajednicama, loše rezultate na školi i poslu, i rasprostranjenu socijalnu diskriminaciju. Ogorčene imigrantske zajednice su tokom 90-ih izazivale nerede i u Belgiji. Medjutim stručnjaci kažu da Francuska ima specifična izolovana predgradja za imigrante, koja doprinose njihovom osećanju otudjenja od ostatka društva, dok u zemljama kao što su Belgija ili Holandija, mnogi imigranti žive u velikim gradovima izmešani sa zajednicama «starosedelaca».
Teroristički napadi, prvo u SAD a zatim u Madridu i Londonu, širom Evrope su podstakli strahovanja od radikalnog islama. To je dovelo do rastuće netolerancije prema evropskim muslimanima koji su pretežno sledbenici umerene vrste Islama. Hal Ecinger sa Univerziteta Erazmus, ukazuje da netolerancije raste i u relativno liberalnim zemljama kao što je Holandija.
«Do pre četiri godine, Holandjani su obično zvali glavne imigrantske zajednice pojedinačnim nazivima – turska zajednica, marokanska zajednica... Sada ih ljudi uglavnom nazivaju muslimanskim zajednicama».
Francuski neredi su pokazali još jednu zajedničku tačku evropskog problema imigracije: Evropa sporo prihvata svoju promenjenu realnost. Ako evropske zemlje ne počnu da brže prihvataju svoju sve raznovrsniju populaciju, neki upozoravaju da će novi neredi biti neminovni.