Neki republikanski članovi Kongresa kažu da će se možda distancirati od predsednika Buša tokom priprema za kongresne izbore sledeće godine.
Svaki od poslednja tri predsednika koji su izabrani za drugi mandat suočio se u tom periodu sa ozbiljnim problemima. Kongres je protiv Bila Klintona pokrenuo proces za opoziv zbog njegove seksualne afere sa pripravnicom u Beloj Kući, Monikom Luinski. Klinton je ipak služio svoj drugi mandat do kraja pošto je bio oslobodjen optužbi na sudjenju u Senatu. Podrška Ronaldu Reganu je naglo opala posle afere Iran – Kontra, aranžmana u okviru kojeg su SAD prodale oružje Iranu u zamenu za oslobadjanje američkih talaca u Libanu, a zatim prosledile zarade od te prodaje pobunjenicima u Nikaragvi. Regan je ipak uspeo da se oporavi krajem svog drugog mandata kada je ponovo uživao dosta široku podršku.
Slučaj Ričarda Niksona je svakako najgori. Pošto je izabran za drugi mandat 1972. sa jednom od najvećih razlika u glasovim, u istoriji, Nikson je dve godine kasnije postao jedini predsednik koji je bio prinudjen da podnese ostavku zbog umešanosti u aferu Votegrejt. Norman Ornstin, ekspert u institutu «Amerikan Enterprajz» u Vašingtonu, smatra da ima nekoliko razloga za probleme sa kojima se predsednici suočavaju u svom drugom mandatu.
«Predsednici koji su ponovo izabrani su često dosta euforični i arogantni. Medjutim, posle izborne kampanje često im ponestane energije. Ponekad im je teško da dodju do novih ideja i više se opredeljuju za status kvo. Tako se desi da često završe u nekoj vrsti skandala.»
U slučaju predsednika Buša, neki republikanci i demokrate sugerišu da bi možda bilo vreme za izvesne promene u timu njegovih saradnika kako bi se administraciji ulila nova energija. Džon Fortije je politički analitičar u Institutu «Amerikan Enterprajz».
«Drugi predsednici su, kada su naišli na teškoće, često dovodili nove ljude u administraciju. Ronald Regan je, posle afere Iran – Kontra, za šefa osoblja postavio Hauarda Bejkera, dotadašnjeg lidera većine u Senatu. Bil Klinton je zadržao Leona Panetu kao šefa osoblja, ali je doveo dosta novih ljudi posle izbora 1994. godine kada su republikanci preuzeli kontrolu u Kongresu.»
Neki eksperti takodje smatraju da bi predsednik Buš trebalo da izmeni svoj pristup, da uspostavi dijalog sa opozicionim demokratama i da obraća manje pažnje konzervativnom krilu republikanske stranke. Padu popularnosti predsednika Buša doprinelo je više faktora. Medju njima su zabrinutost zbog američkih gubitaka u Iraku, visoke cene nafte, spor odgovor na uragan Katrina, neuspela nominacija Herijet Majers za sudiju Vrhovnog suda i podizanje optužnice zbog krivokletstva protiv savetnika potpredsednika Dika Čejnija, Luisa Libija, u slučaju odavanja identiteta tajnog agenta CIA-e. Medjutim, predsedniku Bušu preostaje još tri godine do kraja drugog mandata i mnogi analitičari smatraju da on ima dosta vremena da preokrene sadašnji politički trend. Stjuart Rotenberg, izdavač jedne nezavisne političke publikacije u Vašingtonu, smatra da će ishod Bušovog drugog mandata uglavnom zavisiti od razvoja situacije u Iraku.
«Zaista mislim da je Irak ključni momenat koji je Bušu naneo štetu u američkoj javnosti. Mislim da će to biti odlučujući faktor do kraja njegovog predsednikovanja.»
Demokrate ukazuju na nedavne pobede svojih kandidata na guvernerskim izborima u Virdžiniji i Nju Džerziju kao dokaz da pad Bušove popularnosti počinje da nanosi štetu republikanskim kandidatima. Republikanci, medjutim, odbacuju takve sugestije, tvrdeći da su lokalna pitanja bila odlučujuća na ovim izborima i da predsednikova popularnost do kraja njegovog drugog mandata može samo da poraste.