Tokom procvata informatičke tehnologije kasnih devedesetih godina prošlog veka , mnoge američke kompanije okrenule su se inostranstvu, naročito prema Južnoj Aziji , kako bi zaposlile iskusne kompjuterske specijaliste kako bi popunile mnoga nova radna mesta. Danas u Novim američkim glasovima Oksana Dragan prenosi priču o Vamanu Kamati , kompjuterskom inženjeru koji je došao u Sjedinjene Države 1998. godine, i sada gradi osnovu za , kako kaže , američki san. Dnevna soba u potpuno novoj kući Vamana Kamate nameštena je sa belim kaučem , zelenom plastičnom stolicom , dok je mekani prekrivač prostrt po podu na kojem Kamat vežba tablu – ili indijski bubanj.
«Ovaj instrument – rekao bih da sam zavisnik, i stvarno uživam u njemu. Znate, kada sam došao u ovu zemlju 1998. , dobio sam mnogo od nje, zato se trudim da uzvratim , na svoj skroman način, koliko je to moguće. Mislim , ja nisam neka previše važna osoba, zato samo želim da prenesem poruku i podelim znanje o ovom lepom instrumentu sa zajednicom».
Vaman Kamat bio je veoma uspešan svirač table pre nego što je postao inženjer za komjuterske sisteme. On se seća da kada je bio mali dečak u Bombaju, u Indiji, njegovi roditelji nisu želeli da se on igra u blatu i prljavštini, već su podržali njegovo interesovanje za muziku i poslali ga na časove table. Medjutim kada je odrastao , bio je ubedjen da bi trebalo da okuša muzičku karijeru.
«U našoj indijskoj kulturi , obrazovanje je najviši prioritet. Ja nisam imao previše pouzdanja da bi napravio muzičku karijeru, zato što tu vlada ogromna konkurencija. Ali tvoje inženjersko obrazovanje , kao što su rekli moji roditelji, je svakog trenutka tu da ti čuva ledja. Zato bih ja rekao da su obe stvari veoma važne , ali da, inženjerstvo je definitivno moj hleb i puter, ili kako bih ja rekao inženjerstvo je moj hleb, a muzika je puter».
Nakon što je diplomirao, Kamat je pronašao posao u kompjuterskoj firmi u Bombaju, verio se i u to vreme nije imao posebnu želju da emigrira u Ameriku. Medjutim, jedan prijatelj koji je otišao u Ameriku da radi za jednu novu firmu za informatičku tehnologiju, izabrao je Kamata.
«Rekao bih da su čudni putevi božji , znate. I tako za četiri sata , počnete u 7 i 30 i do jedanaest sati , iz male radnje , ja sam pozvao svoju kuću telefonom i rekao «Mama , ja idem u Ameriku».
Posle sedam godina u Sjedinjenim Državama Vaman Kamat i dalje radi kao inženjer za mrežu u istoj kompaniji koja ga je prvobitno zaposlila iz Indije. Njegova supruga radi u apoteci i završava doktorat. Imaju automobil, novu kuću i optimizam.
«Mi se upravo trudimo da postavimo osnove , kao imigranti , da na njima napravimo svoj Empajer Stejt Bilding. Dobra stvar je ta što sve zavisi od vas, sloboda da radite ono što želite da radite».
Kada zaštedi vreme, Vaman Kamat daje časove table studentima , i kaže je da se nada da će proširiti znanje o instrumentu, kako bi postao više američki.