Srpski stanovnici Prištine imaju iste egzistencijalne probleme kao i ostali građani Kosova, ali vlasti nastoje da ih integrišu u društvo i garantuju im bezbednost, izjavio je u ekskluzivnom razgovoru za naš program gradonačelnik Prištine Ismet Bećiri. U ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, gradonačelnika Prištine najpre objašnjava kako - u svetlu nastojanja da se uspostavi multietničnost na Kosovu – tumači činjenicu da u Prištini trenutno živi manje od 25 stanovnika srpske nacionalnosti.
Bećiri: Prvo vas pozdravljam i gradjane širom Kosova i van. Ne bih se složio možda da u centru grada živi samo 25 gradjana, zna se da je prošlog marta ta zgrada bila donekle spaljena i to je vlada Kosova izgradila ponovo, većina se vratila. Slažem se da nije lako da se živi pod tenzijom, ali mogu vam reći da se u Prištini može živeti sasvim normalno.
Glas Amerike: Šta se čini da se uspostavi bezbednost Srba i ohrabri povratak raseljenih?
Bećiri: Sigurnost je naš glavni cilj, svi koji imaju imovinu i kuću na Kosovu bez obzira na naciju, u ovom slučaju Srbi, imaju pravo da se vrate ...
Glas Amerike: Zašto se onda ne vraćaju?
Bećiri: To je psihološki pritisak. Na primer, ja mesečno držim sastanke sa iseljenima, tu govorim na srpskom jeziku i ja im kažem - niko ne može da se vrati ako vi ne dodjete sami, vi treba da se vratite, ako može da živi jedan Srbin na Kosovu mogu i drugi.
Glas Amerike: Manjinsko stanovništvo se, osim nedovoljne bezbednosti, žali na niz egzistencijalnih problema, izostanak zdravstvene nege, nedostatak prevoza, nezaposlenost zbog koje ne mogu da plaćaju svoje račune... Šta vi činite da im pomognete?
Bećiri: Samo u Gračanici smo izradili toliko projekata ovih godina, ali za sve ostale, 47 sela Prištine nije učinjeno toliko koliko u Gračanici, to je dobar znak da vlast i opština žele da pomognu, to je činjenica, mi imamo sve to, ko želi da vidi to može da vidi. S druge strane, mislim da većina gradjana Srba prihvata realnost na Kosovu ali je politika Beograda još takva da ih pritiska da udju ili izadju iz institucija. Ja na primer u opštini imam dopunskog potpredsednika Srbina, imamo i dva poslanika. To što kažete oko bolnica, ja ne znam nijedan slučaj da je neko išao i zatražio lekarsku pomoć a nije im pružena, naprotiv. U odnosu sigurnosti – individualna sigurnost nikome se ne može pružiti ali kolektivna sigurnost na Kosovu postoji, to svi koji žele mogu da vide.
Glas Amerike: Da li možete da nam pojasnite kakva ja namera vlasti Prištine kada je reč o promeni namene Hrama Hrista Spasa, što je izazvalo protest Srpske pravoslavne crkve?
Bećiri: Ta imovina je bila univerzitetska, ali u to vreme režim Beograda je promenio vlasništvo i dao crkvi. U celini mi nismo zaintersovani za to. To je osetljivo pitanje ja znam, za religiozne i gradjane Srbije, ali o sudbini te crkve će se donositi odluka ubuduće, nije doneta nikakva odluka niti će biti donešena da se ruši, o njegovoj sudbini će se kasnije sigurno naći rešenje.
Glas Amerike: Da li je danas bezbedno govoriti srpski jezik na ulicama Prištine?
Bećiri: Ja vam to garantujem. Mogu vam reći jedan detalj, pre mesec dana imali smo Medjunarodni dečiji festival, tu su bila i deca iz Crne Gore. Bošnjački i srpski možda ne možete mnogo razlikovati, u celom gradu je bilo slobodno da se deca izražavaju na srpskom i sami su se iznenadili da je to moguće. Nije više situacija kao posle rata, i nije ono što je bilo pre rata, kada niste smeli da govorite albanski, ili ste smeli ali sa posledicama.