Američki državni podsekretar Nikolas Berns izjavio je uoči odlaska na Balkan da će tokom svoje posete pripremati teren za razgovore o budućem statusu Kosova, o kojem bi treblao da odluče gradjani te pokrajine, a ne medjunarodna zajednica. O mogućoj ulozi medjunarodne zajednice i lokalnih aktera, razgovor sa urednikom vašingtonskog spoljnopolitičkog časopisa “ Mediterranean Quartely” Nikolasom Stavrouom, vodio je naš kolega Branko Mikašinović.
Stavrou: Lokalni akteri su se do sada pokazali nesposobnim da vode dijalog, tako da ne vidim mogućnost pregovora bez nekog vida prisustva i posredništva medjunarodne zajednice. Ideja stavljanja naglaska na lokalne aktere možda i nije tako loša, jer se medjunarodna zajednica proteklih sedam godina nije pokazala izuzetno uspešnom na Kosovo, koje je pod upravom UN. U svakom slučaju, medjunarodna zajednica bi trebalo da ima na umu da svaka većina ima svoju manjinu i da treba slediti doslednu politiku i načela: ili pružtiti odgovarajuću zaštitu svim manjina u zemljama u kojima žive ili im dati pravo na samoopredjeljenje. Ne možete o istom pitanju imati različite principe na Kosovu, u Bosni i Hercegovini ili pak u Hrvatskoj.
Glas Amerike: Šta mislite o decentralizaciji i predlogu vlade Srbije o najvećem stepenu autonomije, ali ne i nezavisnosti za Kosovo?
Stavrou: Vlada Srbije nema puno opcija i ulazi u pregovore kao slabija strana. Kosovski Albanci su imali autonomiju 80-tih godina i to više nije njihov cilj. Cilj kosovskih Albanaca je nezavisnost, sa planom mogućeg stvaranja velikog Kosovo, a ne velike Albanije. Ta činjenica se u poslednje vreme uočava i ovde u Vašingotnu gde neki analitičari izražavaju bojazan zbog mogućih posledica nezavisnosti Kosova po najmanje četiri zemlje: Albaniju, Makedoniju, Grčku i svakako Srbiju i Crnu Goru. Zalaganje vlade Srbije za maksimalnu autonomiju, a ne nezavisnost, jednostavno nije realno. Kosovski Albanci već imaju de fakto autonomiju i de fakto kontrolu teritorije uz nadzor i zaštitu snaga NATO-a i UN-a. Kakva je alternativa? Kao što znate, postoji dokumentacija ko je vlasnik kojih teritorija na Kosovu, pre komunističke ekspropriacije, što bi moglo da posluži kao osnova za restrukturu te pokrajine da bi se dva naroda odvojila radi postizanja koliko toliko pravičnog, konačnog i stabilnog rešenja.
Glas Amerike: Da li to onda znači eventualnu podelu Kosova i na kojoj osnovi?
Stavrou: Da bi živele u miru dve zajednice se moraju odvojiti. Da li je to putem decentralizacije i povratka izbeglica, kao jednim od rešenja, ili podelom te pokrajine, to je nešto o čemu bi trebalo razgovarati. Ako govorimo o nezavisnosti, reč je o de fakto i de jure nezavisnosti. U slučaju Kosova već imate de fakto nezavisnost. Albanci imaju odlučujuću ulogu o onome šta se dogadja u toj pokrajini. Teško je zamisliti značajniji povratak Srba pod sadašnjim uslovima jer su njihova prava, kao manjine, krajnje zapostavljena, uprkos prisustva UN-a. Očigledan primer toga je prošlogodišnje martovsko nasilje. Prema tome, podela je svakako jedno od rešenja koje bi trebalo pomno razmotriti, inače će se Srbi na Kosovu, kao i Grci u Istambulu, svesti na simboliku -- od 125.000 Grka koliko ih je bilo 1965. godine, danas ih ima samo dve hiljade. Što se tiče medjunarodne zajednice, ona, po mom mišljenju, ne uočava probleme nekih etničkih zajednica, kao što je srpska, i nastavlja sa politikom koja je u neku ruku i dovela do sadašnje situacije u tom regionu.