U video igri koja će se naći u prodaji u oktobru, glavni junak kreće u krvavi obračun sa svojim drugovima iz razreda i nastavnicima. Proizvodjač, Rokstar Gejms, insistira da je svaka sličnost izmedju te igre i pucnjave u srednjoj školi Kolumbajn u državi Kolorado pre šest godina – potpuna slučajnost. 1999. godine, dva učenika su ubila 12 drugih djaka i jednog nastavnika pre nego što su izvršila samoubistvo.
Advokat Džek Tompson kaže da bi trebalo da postoje zakoni koji sprečavaju decu da kupuju takve igrice.
«Poslednja stvar koja nam treba u američkim školama je veličanje koncepta osvete protiv onih za koje mislite da su vas ugnjetavali».
Ron Moten je lider neprofitne organizacije «Peaceholics», ili «Miroholičari» koja se bori za bezbednost mladih.
«Oni uče našu decu negativnom ponašanju, što je veoma opasno»
Druge igrice eksploatišu druge tragedije. Jedna se zasniva na bombaškim napadima u Londonu, pri čemu igrači treba da deaktiviraju ekpsloziv u podzemnoj železnici. Cilj je spašavanje gradjana, ali je za mnoge ta igra suviše slična stvarnosti.
«Ja ne znam nikoga pri zdravoj pameti koji bi igrao takvu igru. To je bolesno!» kaže ovaj stanovnik Londona.
U drugoj igrici, univerzitetski studenti ubijaju policajce dok ne se ne sruše u lokvi krvi. Igra je smišljena prošle godine nakon što je policija u Bostonu ubila jednu mladu ženu.
Doktor Elizabet Karl je predsednica komiteta za krize i traume Američke asocijacije psihologa. Ona kaže da su nasilne video igre više štetne od TV emisija i filmova sa eksplicitnim prizorima nasilja.
«U interaktivnim medijima vi ste učesnik, radnje se ponavljaju a činovi nasilja nagradjuju. Možete je igrati 2000 puta, to je ogromna količina učenja. Znamo iz teorije učenja da takva vrsta interaktivnog učešća pojačava proces učenja».
Brajan Kresente i drugi ljubitelji video igrica odlučno brane svoje pravo da ih igraju.
«Video igre postaju način izražavanja nove generacije. One su neka forma umetnosti» kaže igrač Brajan Kresente.
Američka asocijacija psihologa preporučuje roditeljima i nastavnicima da edukuju decu i tinejdžere tako da umeju da procene sadržaj koji je pred njima. Asocijacija takodje preporučuje da kreatori video igara pruže više informacija o stepenu nasilja u njima. Proizvodjači iz video industrije kažu da psiholozi i kritičari ignorišu studije koje pokazuju da nasilne video igre imaju malo uticaja na decu. Elizabet Karl se ne slaže.
«Veći deo temeljnih studija pokazuje da nasilje iz video igrica ostavlja traga na deci, i da podstiče njihovo agresivno ponašanje», ističe ona.
Profesor Melani Kilen sa Merilendskog univerziteta ispitivala je reakcije tinejdžera.
«Kada ih pitamo da li ima štetnih posledica, interesantno je da većina kaže: «verovatno nisu baš dobre za nas. Verovatno imaju negativne posledice ako igrate igre sa puno nasilja, ali to ne utiče na mene», priča profesor Melani Kilen.
Ona dodaje da su i stariji tinejdžeri naivni kada je reč o suptilnom psihološkom efektu koji te igre imaju, posebno na česte igrače.
«Verovatno će one imati puno uticaja na njihovo ponašanje, način razmišljanja i stepen tolerancije prema nasilju i prizorima nasilja»
Buduće video igrice će biti igre virtuelne stvarnosti, gde će igrači imati osećaj da zaista vrše nasilne akcije. A to će, kažu stručnjaci, pojačati debatu oko nasilnih video igara i njihovog uticaja na društvo.