Pustošenje i gubitak ljudskih života koje je prouzrokovao prošlogišnji cunami u Južnoj Aziji doveli su do najvećeg mobilisanja i priliva finansijske pomoći posle jedne prirodne katastrofe. Medjutim, šest meseci kasnije, znatan deo ukupno obećane pomoći, u iznosu od šest milijardi dolara, još uvek nije dostavljen. Pored toga, analitičari upozoravaju i na diskriminaciju u distribuciji pomoći, kao i na korupciju. U roku od nekoliko nedelja od naleta cunamija, dok su svet obilazili zastrašujući prizori smrti i razaranja, pokrenuta je još jedna poplava – u vidu masovne operacije pomoći i finansijskih donacija vlada, medjunarodnih i nevladinih organizacija, korporacija i pojedinaca. U govoru, nekoliko dana posle medjunarodne donatorske konferencije za pomoć opustošenim područjima, generalni sekretar UN Kofi Anan je izrazio divljenje povodom obima obećane pomoći.
«Velikodušnost i podrška čiji smo svedoci proteklih nedelja postavili su nove standarde za našu globalnu zajednicu.»
Bivši američki predsednik Bil Klinton, kojeg je Kofi Anan imenovao za specijalnog izaslanika UN za program oporavka od cunamija, ukazao je da pomoć ne može biti dostavljena preko noći.
«Biće potrebno izvesno vreme da vlade izdvoje sredstva i da prebace taj novac,» kaže Bil Klinton.
Obećanja pomoći zaista nisu ništa više od obećanja, koja vlade ili organizacije mogu, ali ne moraju da ispune. Roberta Koen, analitičar u vašingtonskom institutu «Brukings» smatra da medjunarodna zajednica ne može da se pohvali najboljim učinkom kada se radi o ispunjenju tih obećanja.
«Neispunjenje obećanja pomoći je vrlo često. Kada su kamere uključene - vlade su izdašne. Ali, kada interesovanje oslabi, deo te pomoći nikada ne ugleda svetlo dana,» kaže Roberta Koen.
Ona dodaje da veliki deo pomoći obećane Iranu posle razornog zemljotresa 2003. nikada nije dostavljen, a pomoć ratom razorenim zemljama, poput Avganistana, takodje uvek kasni. Što se tiče pomoći zemljama pogodjenim cunamijem, još treba sačekati sa ocenom. Procene sredstava koja su dostavljena pogodjenim zemljama kreću se od 2,5 do 3,5 milijarde dolara. Medjutim, Roberta Koen primećuje da je proces obnove tek u začetku i da će dodatna pomoć verovatno još pristizati u region.
«Vlade zemalja donatora žele da vide konkretne planove. One ne žele jednostavno da predaju novac vladama pogodjenih zemalja. Medjutim, ti planovi nisu bili dostupni sve do maja, kada su vlade Indonezije, Šri Lanke i drugih država saopštile da su usvojile planove za obnovu,» kaže Roberta Koen.
Kao i u drugim slučajevima medjunarodne pomoći, postavlja se i pitanje kako će novac iz pomoći biti utrošen i da li će ga pokrasti korumpirani funkcioneri u opustošenim područjima. U jednom indonežanskom logoru za raseljene žrtve cunamija, Hadža Anisar bio je svedok takvog ponašanja.
«Problem je što stranu pomoć dostavljaju lokalnim vlastima. Ona nikad ne stiže do nas. Dobićemo pomoć samo ako nam je daju direktno,» kaže Anisar.
Medjutim, korupcija nije jedini problem. Analitičari takodje upozoravaju da vlade - primaoci pomoći mogu da je preusmere za ciljeve i područja po njihovom izboru.
«Pitanje je da li postoji diskriminacija u distribuciji pomoći. Na primer, da li postoji diskriminacija protiv nižih kasta u Indiji. Da li u Šri Lanki pomoć u podjednakoj meri pristiže i manjinskim Muslimanima i Tamilima. Da li se pomoć dostavlja i ženama kojima je potrebna?» pita se Roberta Koen.
Ona hvali brzo početno reagovanje medjunarodne zajednice i, posebno, akcije američke, australijske i vojske drugih zemalja kako bi pomoć bila dopremljena stanovnicima opustošenih područja i kako bi humanitarni radnici bili prebačeni u ta područja. Ipak, šest meseci kasnije, nije jasno koliki deo finansijske pomoći, namenjen dugoročnim potrebama obnove, će zaista dospeti do onih kojima je pomoć najpotrebnija.